ЖЕЛИМ ДА СОМБОР ПОСТАНЕ ХОЛИВУД Интервју - Радивоје Раша Буквић, глумац и редитељ

УЛОГЕ Радивоја Раше Буквића које гледамо на великом платну и ТВ екранима никога не остављају равнодушним. Међутим, његов редитељски првенац "Још један дан", који је премијерно приказан на шестом Сомборском филмском фестивалу, отопио је и најтврђа срца.

фото:Ј.Л.

Ношен причом своје баке Јелке, коју тумачи неприкосновена Мира Бањац, иако први пут иза камере, Буквић је у само 30 минута уткао прегршт емоција, од оних снажних до најтананијих, мисли, потеза толико блиских, а некада далеких свима нама.

- То је прича о усамљености у старости. Једној универзалној теми која се може срести и код нас и у, на пример, Јужноафричкој Републици. Хтео сам да видим шта се дешава са човеком који живи потпуно сам, премашио је 90 година, без људи и друштвеног окружења. Шта, у ствари, он треба да уради да би одржао вољни моменат да и даље живи, бар још један дан - истиче Раша Буквић, рођени Сомборац, не кријући радост што је фестивалски живот његовог редитељског првенца кренуо управо из његовог Сомбора.

Како сте уопште одлучили да упловите у редитељске воде?

- Можда ћу да звучим претенциозно, али није тако. Радио сам два пута са Ликом Бесоном и имао сам прилику да разговарам са њим и тада сам схватио да је то човек који је написао, режирао, продуцирао, дистрибуирао, да држи камеру на рамену, снима директно и говори глумцу шта треба да промени у кадру. Тада сам схватио да, ако он може да ради пет ствари, ја могу две. Не кажем да ме је његов филмски опус навео, већ тај сусрет и разговор један на један. Филмом треба да се баве они који желе да стварају филм, небитно да ли су хирурзи или инспектори у полицији. Имам два примера за то. Ливијен Маршал, који је после 15 година инспекторске службе написао први сценарио и потпуно окренуо француски акциони филм. Други је Томас Лимпи, хирург који је одлучио да буде редитељ и успео у томе.

Признаћете, у данашње време то је прилично смео корак?

- У време када нас засипају медиокритетским садржајима, а време конзумеризма видео-материјала никада није било веће, треба се осмелити. Писаца увек фали и фалиће. Зато треба покушати. У сваком од нас чучи писац. Тај пут је дуг, мора да се крене од писања да би дошло до слике, али је осећај кад видите резултат сјајан.

Како је бити у улози редитеља?

- Мало захтевније, морам признати. Другачије, али у суштини исто. Снимање је само по себи оно што кроји филм, а то чине заједно редитељ и глумац. С тим што глумац када снима он прати жељу, а када редитељ режира онда други прате оно што он машта. Ово је први пут да сам се одлучио да напишем нешто и то екранизујем.

Баку у овом филму тумачи бака целе наше генерације, колико вам је искуство Мире Бањац помогло на редитељском путу?

- Није постојао други избор. Не код нас, него на целом свету није постојао бољи избор од ње. Она је једна од пет најстаријих глумица на свету, а задржала је дете у себи и ту детињу радост која је неопходна да би мој филм имао осећај срећног краја. Својом гипкошћу пред камером, еластичним покретом, меким ходом и говором просто очарава. На томе би јој позавиделе многе двадесетогодишње глумице код нас и у свету. Снимали смо у једном селу крај Уба и то само два дана. Бескрајно јој хвала што је прихватила овај мали филм у ком је сама и чека своје задње дане.

Да ли је овај краткометражни филм можда увертира за дугометражни?

- У ово време је кратки метар потпуно запостављен, али је савршен изазов за некога ко жели да проба да снима дугометражни филм. Прилика је да се научи ритам продукције, снимања, маркетинга и дистрибуције. Јако дуго траје и велики је изазов. Свакако. Управо радим на томе. Све се дешава у Сомбору, деведесетих година, снимаћемо овде и ово је мој лични покушај да остварим сан Ернеста Бошњака и да "Сомбор постане Холивуд".

Филм је упечатљив, баш као и свака ваша улога, без обзира на то да ли је главна или споредна. Како успевате у томе?

- У филму нема времена за многе ствари. Било да играте главну или споредну улогу, филм траје 90 минута и то је врло мало времена. У филму има места за пет ударних реченица, а лик мора да има један поступак који га дефинише као значајно драмски, да би заслужио да остане, да не испадне из приче. Зато је важно пронаћи једну ствар. Некога дефинише ход, неког мана, врлина, упоран рад... Због тога има више улога које су ми прирасле за срце, а Урош Перић из серије "Беса" је свакако једна од њих.

Дуго радите у Француској, снимали сте и у Америци, а опет се чини да сте поборник оне наше "свуда пођи, кући дођи"?

- Врло сам срећан што сам своје детињство провео у Сомбору. Овако широке улице, тротоари, дрвореди којих има више него било где дају нам неку врсту живота достојног човека. Овде се и сиромах и богаташ осећају подједнако добро јер имају подједнаке услове. Кад се две мајке тројки у колицима сретну лако се мимоиђу јер је тротоар довољно широк. То не може да се деси на пуно места. Тај комфор који Сомборци имају захваљујући његовом урбаном језгру и зеленилу, заједно са гостопримљивошћу, ведрином, песмом чини да се увек, и све чешће враћам. Пре 15 година то је било једном или два пута годишње, последњих пет то сам умножио са два и три пута а, како ствари стоје, можда ће то бити и коначна одлука.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације