ПСОВКА КАО ОПТУЖБА НАМРГОЂЕНОГ ДОБРИЧИНЕ: Књига "Њим самим: Записи из живота" открива сасвим другачијег Зорана Радмиловића (1933-1985)

Вукица СТРУГАР

04. 08. 2024. у 13:06

ГОДИШЊИЦА смрти глумачке легенде Зорана Радмиловића (1933 - 1985) недавно је била повод да његови Зајчерци још једном евоцирају успомене на славног земљака: у Позоришном музеју представљена је књига "Њим самим: Записи из живота".

ПСОВКА КАО ОПТУЖБА НАМРГОЂЕНОГ ДОБРИЧИНЕ: Књига Њим самим: Записи из живота открива сасвим другачијег Зорана Радмиловића (1933-1985)

фото Архива "Новости"

Реч је о својеврсном дневнику, у којем је Зоран бележио неке значајне детаље из свог живита, интимна размишљања, необичне позоришне тренутке, страхове и - стихове. Тако је далеко од очију јавности, у тишини и тајности, настајало дело невелико по обиму и без намере да се икада нађе пред читаоцима...

Пре готово три деценије (1995) његова кћи Ана предала је ове белешке у руке Душана Прелевића који је, под истим називом, књигу објавио у издању НИП "Телеграф принт". Ипак, остала је непозната широј читалачкој публици, која је сада добила прилику (у издању "Кључ издаваштва") да упозна једног другачијег Зорана. Ни мргуда ни "мајстора импровизације", како су га многи доживљавали, већ нежног, меланхоличног, понекад дубоко филозофски замишљеног над својим временом, професијом и животом.Онаквог, каквог су га знали само најближи, можда чак ни они.

- Зоран је писао срцем и болом који га је пратио попут бата сопствених животних корака. Разговарао са собом. Ми га свакако не бисмо разумели. Тај намргођени добричина морао је да се ослободи тапшања по раменима и испразних похвала - објаснио је у предговору Прелевић, наводећи могуће мотиве за глумчеву потребу да неке тренутке сачува од заборава.

фото Архива "Новости"

И већ на почетку, говорећи о глумачком позиву, Зоран објашњава зашто се за њега може рећи да је "родоначелник псовача са сцене" и један од првих који је на тај начин почео да комуницира са гледалиштем:

- Чудно је то што се нико никада није запитао коме су те псовке упућене и шта су оне?! То је, у ствари, једна врста оптужбе. Оптужбе, између осталих, тзв. критичара који су само неминовни продукт једног стања духа. Оптужујем их тако на посредан начин, за глупост и површност, за лењост духа и тела, за често мало знања о предмету којим се баве (а то је, нажалост,позориште), за незаинтересованост.

У белешкама (које су углавном настајале 60-их и 70-их година прошлог века), Радмиловић је критичан и према сопственој бранши, од настанка театра до савременог доба.

- Хоће глумац да буде и храбар и достојанствен, и супериоран кад-тад, хоће и жели то више чак и од свог уметничког успеха (или му се тако чини?), покушава да се прикаже равноправним, значајним. Хоће и да подвикне, да расправља, да одлучи нешто. Али, све је то оно његово несвесно ја - пише Радмиловић, објашњавајући да у свему лежи "пусти" страх. - Страх од неуспеха, страх од успеха, ужас од неспособности да одвојиш једно од другога.

И зато је, како открива у "Писму јачем" (објављеном у НИН-у), он одлучио да се не боји више људи, "већ само Бога, за сваки случај"...

Без трунке сујете и пун искреног дивљења, сачувао је и своје "Слово о Љуби Тадићу" јавно изречено неким поводом, као и писмо Савету Атељеа 212 (1983) у којем тражи да га искључе из чланства. Повод су изјаве неких колега (такође објављене у НИН-у), а Зоран наглашава да међу њима изузима в. д. управника Дејана Чавића "који часно и озбиљно обавља наметнуту му дужност" и "младог Светозара Цветковића који је очигледно изузетно талентован, искрен, али необавештен". Недвосмислено, истиче да мисли на учеснике расправе "који годинама седе мирно у овом театру, раде мало или нимало, обављајући при том све време своје послове на другој страни и исто тако мирно примајући своју велику плату за мали рад"... Са таквима, пише у оставци Радмиловић, не жели да седи за истим столом ни у кафани. Свестан је да би после ове оставке било нормално да је поднесе и у позоришту, али то не ради из два разлога: зато што не би имао од чега да живи и зато што чека да то прво учине они који су за постојеће стање (ако га има) одговорнији од њега.

Посебан део Зоранове књиге представља дневник који је водио у великој акцији "Селу у походе":

- Предвече почиње олуја и киша! Сељаци су радосни јер је дуго чекају: глумци им донели кишу?! Припремамо се за представу у сали дома, мада је било предвиђено да се све догоди напољу на дивном месту које смо пре подне одабрали. Ноћ, пун доживљај, испуњење свега што смо само могли прижељкивати. Нема струје, представа је под свећама: народ стоји око нас, делимо деци књиге, стотину дечјих руку пружа се ка књигама! Право позориште. Без илузија, отворено, стопљено са гледалиштем, без лажи, најједноставније могуће - записао је о посети селу Жаочани.

фото приватна архива

Искрен до сржи, неочекивано, још 1965. (пуне две деценије пре одласка) препознаје у себи страх од смрти, осећај који је присутан и опседа га. Две године касније, у болничком дневнику враћа му се. Дели га с људима око себе и, дубоко проживљавајући околности, примећује да пацијенти глуме ноншалантност, презир према ситуацији.

- Али убрзо сам схватио колико је то све перфидно и бедно. Све те шале са собом и својом болешћу, весели покушаји конверзације са сестрама, докторима... Пред лекаром увек понизни, уздрхтали, а чим ови оду почињу њихови коментари свега што је овај, као, пропустио. Шта не зна, шта је могао да научи за све ове године, а није, коментар свега што сваки болесник зна (увек!) боље од лекара.

Продужени боравак у болници доживљава "смешно, хистерично",ипак, савлађује га одлично, чита много, примећујући да те књиге чудном коинциденцијом имају много сличности са ситуацијом:

- Манов "Чаробни брег" и "Душевни поремећаји људи". Те две књиге уливају ми чудну снагу, постајем циник спреман на све.Синоћ сам нехотице изговорио реченицу: "Ако сада затворимо прозор, шта ћемо да радимо зими?" Значи, спреман сам подсвесно, да овде дочекам и зиму. Нисам се ни тргао када сам то изговорио.

Управо у таквим данима и ноћима, испуњеним зебњом и неизвесношћу, са свеприсутним близином смрти, Зоран бележи нежне речи, надахнуте величанственом љубављу:

- Тешко ми је што нисам са Дином. Волим је и хоћу да будем са њом. С мојим другом, пријатељем, женом, мојим човеком. Свега се мање плашим кад сам с њом. Какав је то осећај, Господе, какав је велики, диван, јединствен осећај! Дина ми увек доноси руже. Оне су увек на мом столу. Дина долази сваки други дан. Живим од "сваког другог" до сваког другог дана... Волим те, Дина, увек ћу те волети, сада сам у то потпуно сигуран. Све се између нас може променити сем моје љубави.

Смрт је његов сустанар, каже, "идиотска, апсурдна, глупа". Њен ледени дах додирнуо га је болно и покајнички, у тренутку очевог одласка:

- Оца више нема. Неће га никада, никада, никада бити. Нестао је, а могао је да остане уз мене, просто да буде мој отац, због дуга који му не одужих, због моје чежње за њим... Отац мој да ми опрости, не сме и не треба. Много сам крив и молим га да ме сачека, доћи ћу код њега и све објаснити. Никада никога нећу занемаривати више, ја проклетник!

И отишао је, 21. јула 1985. године. Глумац због којег су се протезали дуги редови испред Атељеа 212 и изнова у њима стајало да би се још једном видела иста представа. Све је показао на сцени. Али, и за оне који су га сретали из дана у дан (како је сведочио Јован Ћирилов), као "синоним нечег присног, блиског, са светле стране живота", остао је тајна.

Последњи степеник

У ЈУЛУ 1967. Зорану је стигла дописница колеге В. Биворевића, драмског уметника у пензији, са адресом: Градска болница, Геријатрија, соба 3.

Виђао је тог старог човека раније често, посећивао га и у дому пензионера на Неимару, сретао се с њим на генералним пробама и премијерама. Када је примио пошту, отишао је да га обиђе у Градску болницу:

- Обрадовао се кад ме је угледао. Чини се да ме није очекивао. Да није никога очекивао, поносно ћутећи о томе...Причао ми је поверљово да други не чују. Причао је "свом човеку", еснафлији, човеку којег муче исте муке. Човеку који је слушао ћутећи и видео самог себе у том старцу, бившем глумцу остављеном без свог глумишта. Видео сам себе и питао се: вреди ли? Хоћу ли имати снаге и какву ћу маску имати на лицу када станем на последњи степеник?

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
ДА ЛИ ЈЕ МОГЛО ГОРЕ? Ево зашто је пред репрезентацијом Србије немогућа мисија у квалификацијама за Светско првенство?

ДА ЛИ ЈЕ МОГЛО ГОРЕ? Ево зашто је пред репрезентацијом Србије "немогућа мисија" у квалификацијама за Светско првенство?

Фудбалска репрезентација Србије играће у групи К са Енглеском, Албанијом, Летонијом и Андором у оквиру квалификација за Светско првенство 2026. али је селекција "горди албиона" нешто што ће представљати највећи проблем изабраницима Драгана Стојковића Пиксија. Не само због квалитета, већ и због нечег другог.

14. 12. 2024. у 13:16

Коментари (0)

МВП Моззарт спорт: Нека ово постане традиција!