ТРИДЕСЕТ ГОДИНА ОД ОДЛАСКА ВЕЛИКОГ СРПСКОГ РЕДИТЕЉА АЛЕКСАНДРА САШЕ ПЕТРОВИЋА: Изгнаник у лавиринтима сеоба

ЈЕДАН од најтемпераментнијих наших стваралаца, једнако одређен том својом нарави и карактером, колико и узусима доба у коме је живео и системом који га је вазда зауздавао и постављао му препреке, Александар Саша Петровић (1929-1994) је све до свог прераног одласка, пре тачно три деценије, покушавао да се избори за своје дело.

приватна архива

"Велики борац наше модерне културе, гоњен и прогоњен од медиокритета и злобника, од бољшевичког једноумља и од еснафске зловоље, исто је што и Александар Петровић жесток, немилосрдан, опседнут, непосредан", записао је о свом пријатељу и сараднику Драшко Ређеп, поводом књиге редитељевих дневничких записа "Све моје љубави - слепи перископи" - Сашине "књиге оданости" Драгану, прерано преминулом сину, и Бранки, животној сапутници и саборцу.

Није том приликом, за дневнике у издању новосадског "Прометеја", нити мењано, ни брисано ништа у овим исказима аутора "Скупљача перја" и "Сеоба", а како је записао Ређеп: "Не би се то ни смело: увек, знам то добро, Саша пази на сваки кадар, на сваку запету. Алузије су у Сашином говору посве разговетне, очајничке, али свакад погађају у мету."

Иако је Париз место његовог рођења и смрти, Петровић је био и Београђанин и професор режије на Академији (да би потом био принуђен да напусти земљу), за свој завичај овдашњи је срцем одабрао Војводину, по суштини и ширини био је Европљанин а по географијама у којима је стварао - апатрид, свачији и ничији. Европа га је волела, од документарца "Лет над мочваром" који је први пут представио југословенски филм у Кану и играног "Двоје", приказаног у Кану, који обележава почетак модерног југословенског филма. Његов је филм "Три" номинован за Оскар 1966, а наредне године и "Скупљачи перја", овенчани у Кану Великом специјалном наградом и Фипресци. Дубоко је веровао у везу између филма и литературе, а литературу је волео ону најдубљу, највећу. Рецимо руску, те је снимио награђивани филм "Мајстор и Маргарита" - у Београду проглашен антикомунистичким и "Биће скоро пропаст света" по Достојевском. Током избивања из земље сарађује са немачким нобеловцем Хајнрихом Белом, што га опет доводи у Кан са "Групним портретом са дамом"... А потом по роману Црњанског снима грандиозно замишљене своје "Сеобе", приказане седам година од почетка снимања, а 37 откако је почео да машта о њима - последњег Сашиног пролећа на овом свету.

Књига "Портрет умјетника као политичког дисидента: живот и дјело Александра Петровића" (ФЦС), уједно и докторат лондонског професора Властимира Судара, покушај је да се из перспективе садашњости осветли доба у коме је Саша стварао, и место у њему овог ренесансног уметника, по свему особеног аутора, у чијим филмовима лако препознајемо многе проблеме који непрестано муче ове просторе. Судар примећује занемареност Петровићевих раних документарних филмова попут оних о Петру Добровићу или Сави Шумановићу, који би и данас били интересантни гледаоцима на "Јутјубу", и сматра да је Петровић у нас можда олако редуциран на творца "Скупљача перја".

Јер тај га је филм, као ниједан други, учинио великим, и важним, и у европским оквирима. "Скупљачи перја" имају изузетно место у свим енциклопедијама и историјама филма света, и као први играни филм снимљен на ромском језику - захваљујући Петровићу, који је на сарајевском универзитету пронашао Катедру за ромски језик и професора Радета Ухлика.

- Више деценија је Петровићев филм "Скупљачи перја" (1967) рангиран као најбољи југословенски филм - истиче Саша Радојевић, филмски аутор и критичар, који наглашава и велики допринос редитеља српском филму у шездесетим годинама - у "Двоје" је култивисао успон и пад љубавне приче младих урбаних људи који су темељ тадашњег социјалиситчког грађанства, у филму "Дани" увео драматуршке иновације, а експериментисање са нарацијом наставио у филму "Три" према приповеткама Антонија Исаковића.

- Са нестанком те земље, "Скупљачи" су изгубили водећу позицију, али је тај филм и даље остао врхунско сведочење о фасцинатном споју ликовности барокног распадања, хипнотичке музике и неутаживе потребе за слободом - наводи Радојевић. - Сличан поступак, уз смањени документарни призвук, а повећан брехтовски ефекат, Петровић је спровео у филму "Биће скоро пропаст света" (1969). Од филма "Маестро и Маргарита" (1972) почињу велики проблеми Петровића са нашом средином. Не зна се да ли су они више узроковани поменутим филмом или афером "Пластични Исус", тек Петровић је постао фигура изгнаника, који се споро враћа кући, а у лавиринтима тих сеоба нестала је и велелепна серија инспирисана литературом Црњанског. Зато је неопходно користити сваку прилику за размишљање о доприносу Петровића српском и европском филму, па макар оно било проузроковано пригодничарским поводом.

Омаж у Кинотеци

РЕТРОПЕКТИВА поводом 95 година од рођења и 30 година од смрти Александра Саше Петровића у Југословенској кинотеци, међу укупно шест филмова премијерно представља и рестаурисану верзију драме и романсе "Биће скоро пропаст света" (1968), која је била у конкуренцији за Златну палму, а рестаурирао ју је Avala Film Way. На програму су и "Скупљачи перја", те ратна драма "Три" (1965), према причи Антонија Исаковића, с којим је Петровић заједно потписао и сценарио. Ретроспективу 23. и 24. августа заокружују драма и романса "Дани" (1963) и Петровићев дебитантски филм "Двоје" (1961).

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације