ФИЛМСКА КРИТИКА: Трајни белег на души

НЕМАМ одговор на питање зашто је требало чекати четврт века да бисмо коначно добили прави филм о последњој најважнијој години за целу нацију у прошлом веку, о бомбардовању Србије и агресији НАТО предвођеног Америком 1999. Оставимо ово важно питање засада по страни, иако је неизбежно и говори за себе о нама и нашем стању духа.

Фото промо

Први који се осмелио да отворено и храбро засече по овом страшном чвору наше националне судбине јесте аутор Горан Радовановић и ево пред нама филма који нам враћа из сећања овај колосални егзистенцијални кошмар. Ствар је управо у томе што нас тај повратак доводи у само средиште колективне драме целе једне нације суочене са светским бауком зла које нема ни политички ни историјски, већ застрашујући метафизички карактер.

Иако сасвим реалистички одређен, хронолошки тачан и драматуршки разумљив, овај филм није ни хроника збивања ни покушај анатомије уникалног и још неопеваног масовног злочина над једним конститутивним народом "старе Европе", него нешто важније: призор опште појаве Апокалипсе у нашем добу. То је главно лице ове трагедије, њен протагонист и празлочинац. Те године почео је последњи рат који тек сада добија на замаху, а једини његов узрок је решеност Антихриста да изађе из оне пећине на Патмосу где је давно препознат и описан, да се свету покаже без скривања и алузија, у црном свом блештавилу.

Он је само друго име за пошаст од искона.

За Баука, чије режање и шкргут слушамо најмање две хиљаде година и кога без успеха терамо од себе у вилинске метафоре и визије, каква је била и она Гетеова, на коју нас подсећа Радовановић. Сада је на чудовишном делу, зна му се судбина, а појавио се те 1999. године сасвим у знаку инверзије тајних бројева.

И ово је први, не само наш, него уопште први играни филм о Супарнику и Супротнику свега живог и човечног што је до сада постојало и ево игра пред нама, у нашем Београду, свој последњи чин. То није пас који прогони дечака, него хтонски Псоглав из српске демонологије. "Баук" је стога "онтолошки" и "идентитетски" филм и зато не спада ни у један жанр нити уметнички род, него је иконички знак за себе, урамљени прозор у вечност.

Онтолошки - зато што се тиче бића, бивствујућег човека наше епохе, који се тек под овим околностима спознаје у својој пунини ("фундментална онтологија" Мартина Хајдегера), то јест, одређује се као темељ опстанка свега што постоји, што јесте. Идентитетски - јер открива осећање целовитости тог постојања у добу најраније младости, када се кроз иницијацију улази у опасно окружење у коме ваља опстати. "Дечак Сава" (Јакша Прпић) сазрева и спознаје себе под најтежим могућим околностима, када се цео стварни свет око њега руши и сурвава док се пита "ко сам, шта сам?" (ово име, наравно, није случајно: "Сава" препознаје само оно што одолева у сабору којим је окружен, дакле систем трајних вредности Заједнице чији је изданак, садашњост и будућност те од појединца сазрева у парадигму или - народ).

Да није Вере народ, или ако хоћете - нација, не би преживео под овим околностима. Већ више од осамсто година српски идентитет опстаје, обнавља снагу искључиво захваљујући својој светосавској и косовској вертикали. То јесте срж српског идентитета и доминанта овог филма, његова етичка суштина, која прожима све слојеве радње. Храм је излаз из мрачног тунела, исповед и молитва.

Фото промо

Зато је пресудан други тектонски карактер, млади попа (још једном одлични Војин Ћетковић), који није само оваплоћење наше Цркве него и индивидуум запитан о противречјима свог личног постојања и сазревања на тешком испиту. Његов је пут доиста христолик. Искушење пред које га Господ доводи само је њему постављено и он успева да га реши Спасењем. Тиме је заокружен, испуњен један микрокозам у коме светли знамење целе наше душе. То је најважније што треба рећи о овом филму. По томе и по ономе у шта ћемо се сада упустити - то је најозбиљније од свега што смо видели у последњој години.

Могло би се, наравно, говорити о неодмереном опсегу споре експозиције и лутајућем финалу, које вуче већ отворена питања. Али четрдесет минута згуснутог и фуриозног језгра филма, које чини његову главну супстанцу, монтажна симфонија призора веродостојног Армагедона који нам се догађао (по разним деловима планете хара још више и данас), готово висцерална агресија звукова, слика, покрета маса и волумена узнемиреног народа, наших људи, нас самих који се ту препознајемо је каскадни слап зачудних визија, бујица једног избезумљеног света бошовске снаге, речју једна разорна синематичност овог филмског ткања, што плени и ствара јаке емоције. Ту је готово све што може филм. Ту је сав поетски израз његове главне теме - демонске агресије која се сурово обрушава одозго, бочно, из свих углова и ракурса: филмски језик високог учинка. У тој монтажној громади чита се сва тескоба и мучнина оног хајдегеровског постојања.

А пресудила је камера, какаву још не видех. Слика велемајстора светла Владислава Опељанца (довољно је сетити се само "Дванаест" или "Сунчанице" Никите Михалкова) доминира овим обзорјем, али потпуно у функцији ауторске замисли. То је читање светла у најбољем могућем виду, откривање свих слојева основног тона, у коме је сваки детаљ иконички знак за себе. Читање светла у метафоричком кључу и није друго до уметност хармонизације и уједначавања "целог". Ова песма је "цела лепа", рекао би Богдан Поповић, и зато се у њој може уживати уздуж и попреко, кроз краљевски визуелни регистар тамног које постаје прво трачак, а онда с временом сјај божанског, таворског светла, што на крају угреје душу. Или обоји икону. У оваквом светлу се може читати и смисао нашег отпора опакој агресији Запада. Ми њима Гетеа, они нама бомбе.

Препоручујемо

Култура

0 0

ФИЛМСКА КРИТИКА: Све је истина и све је лаж

23. 07. 2024. у 05:00

Додатак Култура

0 0

ФИЛМСКА КРИТИКА: Час патриотизма и слободе

10. 07. 2024. у 05:00

Додатак Култура

0 8

ФИЛМСКА КРИТИКА: Драма нашег постојања - "Руски конзул", режија Мирослав Лекић, Србија, 2024.

05. 03. 2024. у 10:00

Култура

0 1

ФИЛМСКА КРИТИКА: Lost Money

07. 12. 2023. у 12:49

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације