Култура

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Мушке сузе у Антошиним "комедијама"

Драганa Бошковић

28. 10. 2024. у 06:15

ЈЕДАН од најчешћих псеудонима Антона Павловича Чехова, Антоша Чехонте, згодно звучи као изворник новог (драмског?) текста, који је, по мотивима четири кратке драме и једне приповетке написао Давид Јаковљевић.

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Мушке сузе у Антошиним комедијама

Нити је псеудоним тачно име писца, нити је Јаковљевићев текст у вези са Чеховљевим драмама и приповетком. Апокрифно, млади писац, по идеји редитеља, Александра Поповског, користи ликове из текстова "Шала", "Просидба", "Медвед", "Татјана Рјепина" и "Крчма на друму" у циљу да прикаже мајсторство, ваљда, великог писца да своје гласовите ликове стави у ситуације да због љубави пате, плачу и умиру. То сценско истраживање (ако треба наћи био какву везу са Чехонтеом), Поповски је сместио у постапокалиптичну радњу у урушену крчму на Главном друму, у време неке коначне ћелијске олује (сценограф Вања Магић). Света који знамо и ми и Чехов више нема, па су и настојања индивидуа, који би боље населили Бекетов и Јонесков, него Чеховљев свет, узалудна у муци да се праве да су живи у нормалном, познатом окружењу.

Војин Ћетковић, који предводи ову булументу (игра Григорија Степановича Смирнова и Медведа) се добро сналази у безобалном жанру, успешно доводећи у везу, сам собом, Медведа из Чеховљеве једночинке у везу са Јаковљевићевом и редитељевом представом.

Сања Марковић (Татјана Рјепина и Дама у црном) врача, куне, чара и пророкује свет без Бога, у који срљамо, ружни и рђави, безнадни (опет Бекет). Марковићева се, јасно је, развија у расну глумицу, јер поседује моћ да оправда своје ликове сопственом страшћу, нажалост, непримереном за сумњичавог, скромног, тихог и вишезначног А. П. Чехова. Ненад Јездић, маркантан, гласан (Хајдиндеј) је из миљеа Гогољевих јунака, а у "Мушкој сузи" лик који ће створити веома сликовитог антијунака, са интересантним обртом идентитета, упркос непрепознатљивости са изворником. То се односи и на Миодрага Драгичевића (Гизмо), глумца који једини, чини се, може да одигра хистерију овог века на мотивима сасвим другачијег драмског проседеа. Ишчашеност Занзибара, крчмара на Главном друму (Зоран Цвијановић), у крчми коју је катаклизма већ однела, мала је студија (великог) глумачког умећа да суверено влада осећањем мере, и када има прилику да се размахне у пародији и карикатури, коју је Давид Јаковљевић (уз много вулгарности) утрпао у Чеховљев свет. Милена Живановић (Фарфафусија, Старица, Марија Јегоровна), Теодора Драгићевић (Вера) и Теодор Винчић (Фикус), нашли су прави тон да буду занимљиви у својој игри, али без могућности да допринесу смислу и разумевању представе.

Зашто се инвентивни редитељи и њихови сарадници не би упустили у авантуру да о сузама заливеној мушкој патњи сачине сопствени текст, макар и са знаним ликовима из светске драме, без реферисања на писца који је, сведоче његова писма и све што се о њему зна, из дна душе мрзео "буку и бес" у интерпретацији својих "комедија", то јасно говорио и о томе оставио писани траг?!

Под "новим читањем" А. П. Чехова се, свакако, не подразумева његово поништавање.