ЧОВЕК КОЈЕГ ЈЕ ИНТЕРЕСОВАЛО ПОРЕКЛО СТВАРИ: Деценија од смрти Јована Ћирилова (1931 - 2014)

СТИХОВИМА Волта Витмана "Мој капетане" испраћен је на вечни починак пре десет година једна од последњих ренесансних стваралаца наше културне сцене Јован Ћирилов (1931-2014).

фото В.Данилов

И заиста, мало ко је тако зналачки пловио кроз све уметничке воде остављајући за собом дубоки газ у разним области којима се посвећено бавио као театролог, драматург, драмски писац, дипломирани филозоф, песник, романописац, есејиста, преводилац, лексикограф, ерудита, оснивач и уметнички директор Битефа, дугогодишњи управник Југословенског драмског позоришта...

Ћирилов је рођен у Кикинди 30. августа 1931. године. Завршио је Филозофски факултет (1955), да би убрзо потом почео да гради богату и свестрану позоришну каријеру: прво као асистент режије, потом драматург, а од 1963. почела је и његова блиска сарадња са тадашњим управником ЈДП Мирославом Беловићем, у стварању смелог репертоара куће. Остало је забележено да су у то време први пут постављене драме Растка Петровића и Војислава Јовановића Марамбоа, на Цветном тргу изведена је светска премијера Мрожековог "Танга", а ексклузивни гост на премијери "Заточеника из Алтоне" био је Жан Пол Сартр лично.

На челу ЈДП као уметнички директор провео је четрнаест сезона (од 1985. до 1999), дајући му особени печат, програмске и естетске стандарде за нека будућа времена. У биографији Јована Ћирилова, ипак, посебно место припада оснивању Битефа 1967. са Миром Траиловић, са којом је блиско сарађивао и као драматург Атељеа 212 све до другог одласка у ЈДП.

Током најблиставијих фестивалских година обилазио је свет и као изузетан познавалац позоришног живота доводио у Београд најзначајније ансамбле и редитеље свог времена, неки од њих прве кораке ка глобалној слави почели су да праве баш на Битефу. Из године у годину, наша публика могла је да ужива у остварењима Питера Брука, Гротовског, Пине Бауш, Боба Вилсона, Ронконија, Љубимова, Ливинг театра.

фото Архива Битеф театра

- Ћирилов је заправо био "ловац" на велика имена. Био је људски динамо који је обожавао водеће савремене редитеље - интелектуалце. Полиглота и полимат, који је говорио веома брзо већину европских језика (као и кинески и ромски), непрестано је путовао у потрази за најновијим трендовима и феноменима у светском позоришту - написао је позоришни критичар Мајкл Ковени у британском "Гардијану" на вест о његовој смрти.

Сам Ћирилов, у једном од последњих наших разговора, поредећи време настанка фестивала са савременим добом, проценио је да смо постали "мање занимљиви него шездесетих година прошлог века када смо били чак дисиденти некадашњих дисидената из доба међуратног капитализма".

О његовом великом угледу сведочи и чињеница да је две године био селектор међународног фестивала у Нансију, члан жирија за Велику европску награду за позориште и члан управе Мителфеста у Чивидалеу (Италија), председавао је националном комисијом за УНЕСКО (од 2001). Добитник је две Стеријине награде (за критику и животно дело), Октобарске награде града Београда за целокупно стваралаштво, Награде "Јоаким Вујић" за допринос српском позоришту, Сретењског ордена трећег степена, док га је Француска одликовала орденом Витеза уметности и књижевности.

- Најпоноснији сам што, и поред прилично поодмаклих година,имам килажу неког много млађег - виткост витеза. Када бих у самом себи, у пуној усамљености, нашао неку битнију особину витеза, не бих тога био достојан - изјавио је, за "Новости", већ тешко болестан, са мало ироније, одмерено и достојанствено, уочи 48. Битефа, јединог којем није присуствовао.

Цео живот Јована Ћирилова био је велики, континуирани рад. У пензију је отишао без дана боловања. До последњег тренутка, човек који је добро комуницирао са целим светом, усавршавао је знање страних језика:

- Имам своје свеске за поједине језике. Кад једну реч не знам, прочитам или чујем, одмах погледам и упишем у свеску. Често потражим и етимологију те речи. У свему ме интересује порекло ствари. Кад и зашто је нека реч настала, променила значење. Филозофија јесте тражење последње истине. Радозналост код човека чува свежину понашања и мишљења - рекао је неком приликом Ћирилов.

фото З. Јовановић

Током дуге каријере бавио се и лексикографским радом, саставио је неколико речника. Објавио је роман "Неко време у Салцбургу", две збирке поезије ("Путовање по граматици" и "Узалудна путовања"), писао филмска сценарија. За позоришна извођења преводио је дела Брехта, Женеа, Стопарда, Сема Шепарда, Мамета. Увек с пуно такта, изузетно толерантан, имао је разумевања за несавршености свога доба верујући да је "света дужност интелектуалаца да се боре против сваке врсте примитивизма и несавршености".

Његова радозналост могла се мерити само библиотеком коју је поседовао, а у којој је било више од десет хиљада књига. Човек који је о свему и на све мислио, деценију пре смрти, посвећено и систематично похрањивао је у Историјском архиву Београда грађу за лични фонд (450 кутија) - документа, преписку, дневнике с бројних путовања, роковнике, бележнице са конкурса на којима је био члан жирија, позоришне афише, књиге, фотографије. На свакој од њих, поуздани сведок свог времена, педантно је записивао имена и датуме, опис и историјат догађаја, примедбе, "доскочице", чак и расположење у којима је фотографија настала. И то на око две хиљаде слика! Уосталом, сви који су га икада срели сећају се да је увек са собом носио фото-апарат, неуморно бележећи сваки тренутак. Већ опхрван болешћу, смогао је снаге да објави збирку песама "Поређење придева", а на питање да ли још пише, одговорио је:

- Да, осамдесете су праве године у човековом животу да се нечем новом посвети. Журим да завршим овај разговор, па да се бацим свом снагом на то - ново.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације