КЛАСИК ОД ПРВЕ ПРИЧЕ: Пре сто година изашла књига приповедака иве Андрића у СКЗ

ТАДА 1924. године било је теже ући у Српску књижевну задругу него у царство небеско.

Фото Танјуг

Овако се Иво Андрић у разговору са Љубом Јандрићем сећао објављивања своје прве књиге приповедака под једноставним називом "Приповетке". Тај датум, који је толико значио и будућем нобеловцу и издавачкој кући обележен је синоћ у књижари СКЗ.

- Међутим, нити је Српска књижевна задруга обична издавачка кућа, нити је Иво Андрић обичан писац. Објављивањем његових приповедака у Колу СКЗ, слободно се може рећи, започета је важна епизода укупне историје српске књижевности и културе. Наш национални идентитет, што ће се видети поготово након Андрићевих романа, трајно је оплемењен приповедним делом непроцењиве вредности. Данас, када и даље треба одбранити Андрићеву припадност српској култури од оних који би да се окористе његовом ауром, чињеница да је објављивао у Колу СКЗ више је него јасан знак његове воље.

За ову збирку Андрић је добио "Награду Љубомира Михаиловића" Српске краљевске академије о чему је одлучивао одбор у ком су били Богдан Поповић, Светислав Петровић и Сима Пандуровић. Две године касније Богдан Поповић је са Слободаном Јовановићем предложио Андрића за дописног члана Српске краљевске академије, а 1939. са Урошем Предићем и Ђорђем Јовановићем и за редовног члана.

Поред тога што је био аутор СКЗ, Андрић је учествовао у њеном раду и као часник, подсетио је др Милан Алексић, секретар Задруге и приређивач књиге. Године 1936, када је Павле Поповић био председник Задруге, изабран је за члана Управног одбора и на том месту остао све до 1972. са прекидима за време рата. На редовној Скупштини којом је обележено осам деценија Задруге изабран је за доживотног почасног председника СКЗ.

- Са СКЗ Андрића повезује и један посебан случај експлицитног одређења припадности његовог књижевног дела српској књижевности - рекао је Алексић. Иако постоји већи број недвосмислених Андрићевих изјашњења о томе да свој књижевни рад сматра делом српске књижевности, писмо које је послао 1942. године из Сокобање Српској књижевној задрузи, односно Светиславу Стефановићу, увек је потребно додатно нагласити. Стефановић је био управник којег је Задрузи наметнула окупаторска власт, јер је на самом почетку окупације Управни одбор СКЗ донео одлуку да Задруга неће радити до краја рата. У писму Стефановићу послатом 18. 9. 1942. Андрић је написао и ово: "Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће јер у садашњим изузетним приликама не желим и не могу да учествујем ни у каквим публикацијама, ни са новим ни са раније објављеним својим радовима."

Фото Промо

Фото Промо

Ово писмо је показатељ и личне Андрићеве храбрости јер је послато у врло тешком историјском тренутку када се глава лако губила, закључио је Алексић.

Иначе, у збирци из 1924. објављене су и приповетке које су надживеле време и ушле у многобројне антологије, као што су "Ћоркан и Швабица", "Мустафа Маџар", "Љубав у касаби". У уводној белешци Андрић је написао: "Ове приповетке о Турцима и о нашима јесу само део (отприлике средњи) једног рада, започетог приповетком 'Пут Алије Ђерзелеза' и до данас незавршеног. - Један , мањи, део излази по први пут у овој књизи, док је други, већи, део штампан у 'С. К. гласнику', 'Југословенској њиви' и сарајевској 'Просвети'".

На синоћној књижевној вечери др Зорица Несторовић, уредница критичког издања дела Иве Андрића, осврнула се и на другу Андрићеву књигу приповедака коју је такође објавила СКЗ 1931. године:

- Читалац се сусреће са шест приповедака великог писца српске књижевности. Тај сусрет, међутим, представља много више од обичног читања неке уметничке прозе јер - посматран очима нашег времена - постаје истовремено и спознаја да су пред читаоцем оне Андрићеве приповетке због којих би он у српској књижевности био велики писац и да ништа након њих није више написао. Јер, на безмало две стотине страница бледо жуте хартије словима по којима се препознају издања једне од најважнијих институција српске културе - Српске књижевне задруге - одвија се драма јунака Андрићевих приповедака "Мара милосница", "Исповијед", "Чудо у Олову", "Код казана", "Мост на Жепи" и "Аникина времена". Иако је у њима представио догађаје из последњих деценија 19. века, Андрић постаје саговорник нашег времена. Јер - како би то представници стоичке филозофије посебно драги нашем писцу приметили - човеку није својствена промена - мењају се само време и простор као сцена на којој се одвија драма човекове непроменљивости.

Фото И. Маринковић

"Више немам никога од својих"

УПРАВО су двадесете године 20. века у време настајања неких приповедака биле врло тешке за Андрића јер се суочавао са губитком најмилијих и болешћу.

Мајка му је умрла од реуме у 56. години 1925. а две године касније и тетка. У писму Тугомиру Алауповићу Андрић ће овако изразити своју тугу: "Преболео сам грип и ангину и управо сам почео да се опорављам када ми стиже вијест да ми је умрла тетка у Вишеграду.

Нисам јој могао ни на сахрану отићи, а то је последњи члан наше породице, тј. управо последњи сам ја. Више немам никога од својих. Ни куда ни коме."

Препоручујемо

Култура

0 0

НА РОЂЕНДАН "ПОГЛЕД ИЗ ЛОЖЕ": У Музеју националног театра изложба поводом Дана позоришта

19. 11. 2024. у 15:56

Култура

0 0

"РАШУ" ДОБИО РАДОВАН ВУЈОВИЋ: Годишње признање Народног позоришта за улогу у представи "Мистер Долар"

19. 11. 2024. у 15:24

Култура

0 0

РОЂЕНДАНСКА ПРЕДСТАВА И ИЗЛОЖБА: Народно позориште Сомбор обележава 142 године постојања

20. 11. 2024. у 06:30

Култура

0 0

МУЗИЧКА ДИПЛОМАТИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ: Изложба у УК "Пароброд" посвећена најдинамичнијем периоду музичке размене СФРЈ и Србије са светом

18. 11. 2024. у 17:29

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације