"ЉЕТА С МАРИЈОМ" СУ ПОСЛЕДЊА КЊИГА КОЈУ ЈЕ МОЈА МАЈКА ПРОЧИТАЛА: Списатељица Оља Савићевић Иванчевић искрена у разговору с Радмилом Петровић

КАД кажемо да је неко дело аутобиографско, можда смо у њему најмање ми, а кад пишемо о другима, можда баш тада у делу има највише нас, казала је једна од најпознатијих регионалних списатељица Оља Савићевић Иванчевић у разговору са песникињом Радмилом Петровић, у оквиру програма "Booking Balkan" у београдском КЦ Град, подржаном од мреже за књижевност Традуки.

В.Ц.С.

Једно од таквих дела у којима је "много ње" јесте роман "Љета с Маријом", у коме прича  о својим преткињама, дотичући се и сопственог детињства и одрастања. Део ауторкине породице води порекло из Црне Горе, због чега је, како каже, искусила сву горчину рата.

- Рат ме је затекао у средњој школи и било је болно кад су комшије и пријатељи почели да окрећу главу, а ти не знаш зашто. Дуго нисам могла да пишем о томе, кружила сам око теме као маче око вруће каше. А онда сам пресекла и одлучила да напишем књигу о тим својим преткињама, које су биле сасвим различите и свака специфична - казала је Оља Савићевић Иванчевић.

Материјал је црпела из документарне грађе, али и породичних легенди. Дешавало јој се, признала је, чак и да заплаче док је писала поједине делове.

Радња се највећим делом дешава у Далмацији, у периоду од једног века - између 1921. и 2021, али осликава генерално искуства жена са ових простора. Једна чукунбаба била је поглаварка хајдучког црногорског племена, а племе је назвала по покојном мужу. Прабаба је била прва послератна председница општине, сахрањена у заједничку гробницу, без имена. Њена сестра била је прва песникиња у месту, али песме није потписивала пошто се то косило са тадашњим моралом. Друга прабаба имала је прву књижару на острву и основала позориште у својој кући, због чега су је браћа разбаштинила...

В.Ц.С.

- Моја мама је боловала од деменције у време настанка књиге, а да то још нисмо знали. Звала се Марија. Испоставиће се да је то последња књига коју је могла да чита, после тога болест је рапидно узела маха. Драго ми је да сам роман завршила за њеног живота и да сам у њему описала њено родно село, спаљено у рату - рекла је Оља Савићевић Иванчевић.

На констатацију Радмиле Петровић да је она љута на своје бабе и прабабе, јер су патиле и биле злостављане, а опет жуделе за синовима, а не кћерима, сплитска књижевница казала је да се и она тек с годинама помирила са тим својим бабама и да је морала да им посвети књигу да би могла да настави даље. Иначе, у сплитском ХНК у току је припрема за позоришну представу по овом њеном роману.

Говорећи о свом искуству читаоца, поменула је очеву библиотеку, која јој је била прва "улазница" у свет књига и књижевности, иако "отац није био интелектуалац, већ је радио у фабрици". Али је стално читао. А када је видео да воли поезију, почео је да јој купује збирке песама. Мајка је такође читала, али је преферирала књиге попут "Птице умиру певајући", док је бака обожавала сестре Бронте.

Радмила Петровић је, пак, признала да њени родитељи не читају ни њене књиге, нити било које друге:

- Када сам била код њих, у селу, хтела сам да пишем нову књигу. Мајка је села поред мене и рекла. "Јел може да се у овој књизи мама не помиње?"

На Ољино питање зашто пише, одговорила је:

- Кад сам била мала, нисам имала приступ књигама и филмовима које би говориле о девојчицама као што сам ја. Увек сам се питала где су такве девопјчице. Зато сам почела да пишем: да бих исказала себе, да бих протестовала и да бих била више вољена.

Гошћа из Хрватске на крају је констатовала да док историју пишу победници, књижевност пише о пораженима:

- Пораз је наше царство!

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације