РАНО САМ СЕ НАВУКАО НА МАГИЈУ ПОЗОРНИЦЕ: Интервју Јоаким Тасић, глумац

МЛАДОМ глумцу Јоакиму Тасићу недавно је припала престижна награда "Милош Жутић" Удружења драмских уметника Србије за улогу Вертхајмера у представи "Губитник". Стални члан Југословенског драмског, тако је "придружио" ово признање осталим наградама које су му донеле неки од наслова на репертоару куће ("Лимени добош", "Сирано", "Натан Мудри", "Тит Андроник", "Едип"), а од 27. децембра гледаћемо га и у култном Ковачевићевом комаду - "Свети Георгије убива аждаху", у режији Милана Нешковића.

фото З.Јовановић

Тасић има несвакидашњи дар да својом ненаметљивошћу (понекад из трећег плана) буде примећен, препознат и по беспрекорној дикцији, "узвишеној глумачкој креацији коју красе мајсторство и интелектуални увид" у саму срж представе, без обзира на простор који је његовом лику задат и намењен. Све то, као на длану, видљиво је из задатка у задатак, а симболично, два Тасићева најзначајнија признања носе имена великих уметника, Небојше Глоговца и Милоша Жутића.

- Нажалост, ухватио сам само један део Глоговчеве каријере,већ у одласку. Био сам сведок његовог позоришног стварања, уз један мали, кратки живот у бифеу који смо успели да разменимо. Нисмо играли заједно ни у једној представи, али смо се у сусретима по Дорћолу и позоришту веома лепо поздрављали - каже у разговору за наш лист Јоаким Тасић. - Неке дивне ствари рекао је за моју представу "Ајнштајнови снови", веома му се допала. Брзо је отишао, па нисам имао част и прилику да га на сцени сусретнем. А Милош Жутић умро је пре него што сам рођен...

о Одрасли сте у близини сцене, ваша мајка Гордана Тасић била је глумица ужичког позоришта?

- Касније је радила и као путујућа глумица, играла по школама и вртићима представе за децу. Иначе, до своје седме године растао сам у Баточини код Крагујевца. Мама и бака имале су узвишен однос према култури, пренеле су га и на мене. Како је тата једном рекао, окружење ми је било као у бајци, обраћало се пуно пажње на стил и укус. Одласцима у позориште почео сам да се "навлачим" на ту магију, мада у почетку нисам стремио ка њој. Било ми је само забавно, неко лепо склониште од свега.

фото З.Јовановић

о Са седамнаест сте уписали ФДУ, а на пријемни сте дошли врло самоуверено: као витез обучен у бело. Нисте имали ни трему?

- Обукао сам се тако јер сам мислио да је то нешто добро и корисно. Постављено ми је чак и питање "да ли сте увек тако бели или само данас", а ја сам значајно одговорио - "само данас". Али, није да нисам имао трему, тресле су ми се ноге на испиту! Само нисам осећао велику одговорност да морам одмах да се упишем. Дошао сам после треће године средње школе и више ме је занимало да видим како изгледа пријемни, а и чуо сам да је Биљана Машић одлична професорка.

о Прва професионална представа, "Милош Црњански" у режији Иване Вујић. Како је изгледао ваш улазак театар?

- Још сам студирао и било ми је веома занимљиво. Театрално, у свим могућим значењима. Дивно искуство, и зато што сам био пар са колегиницом с класе Миленом Радуловић, као млади Црњански и Вида. Требало је пронаћи ко је тај карактер кроз жива, непредвидива сећања. Имао сам изузетну одговорност према пишчевом лику и делу.

о Улазак у ЈДП десио се са "Случајном смрћу једног анархисте". Готово из последњег плана пловили сте полако и сигурно ка првом?

- Имао сам срећу да сам у подели био са Ђуричком, Бокијем Димитријевићем, Ракочевићем. Дивно су ме прихватили, без икаквих предрасуда према мојој младости и неискуству. Били су праве другарчине, такви су остали и дан-данас. Ако се младом глумцу пружа подршка, самим тим све постаје лакше. Нисам се борио ни за какав први план, гледао сам да испуњавам своје задатке колико могу и помогнем представи, да се уклопим с новим партнерима и креирамо нешто заједничко.

о Особена боја наслућивала се од почетка, да би у "Едипу" бљеснула пуним сјајем: готово без текста, на крају представе и на малом простору?

- Свакако да постоји неки инстинкт, али је најважније одрадити задатак до краја. Овде је била кафана: она мора да буде жива, а ја сам нашао своју нит. У "Едипу" смо сви пронашли своје нише, зато представа функционише. Нико ником не смета и сви радимо једни за друге.

о У образложењу Жутићеве награде наводи се да у представи "Губитник" вешто дочаравате "озлојеђеност, завист и аутодеструктивност" свог лика. Како то постижете?

- Схватио сам да је једини пут до тих осећања копање по себи самом, а онда настојање да то несебично поделим са публиком. Да изађе на видело, да пробам да нађем где је завист у мени. А сви је имамо, поготово у нашем послу. Али, циљ је да се из тог осећања што пре искобељамо. Мој Вертхајмер, нажалост, није у томе успео.

о Из чега вам је било најтеже да изађете?

- Понекад је нешто јако занимљиво, понекад вас је током играња много потрошило, укључујући нерве, адреналин, неке страхове и подсвесне ствари. Ипак, глумачки занат је такав да не оставља последице већ се претапа у живот... Представа "Губитник" ме је највише "потрошила", и психички и физички, кроз ситуације у којима покушавам да одем до краја, да испипам све границе, а опет и да се занатски зауздам и не расплинем. После Вертхајмера ми стварно треба пола сата мира и неразговарања ни са ким.

о Које су вам улоге посебно легле?

- Кад сте млад глумац најлепше се осећате тамо где имате највише простора. Битно је и да сте свесни да учествујете у представи која прича неку важну, за вас или друштво, причу. То ми се десило са "Сираном", "Губитником", "Лименим добошом". Све су то добре представе. Иначе, ако одиграте добру улогу у лошој представи или не верујете у њену идеју - не можете да будете посебно задовољни и срећни.

о У улози Рајка Певца и представи "Свети Георгије убива аждаху" (режија Милан Нешковић) појавићете се премијерно 27.децембра на сцени ЈДП?

- Живимо у другачијем времену у односу на оно када је представа први пут одиграна, средином осамдесетих на сцени Атељеа 212, у режији Муција Драшкића. Ковачевићев комад и јесте класик јер у различитим временима и на различите начине изнеси исту суштину: ми се не мењамо, корупција нас једе и тога смо свесни. Мислим да ћемо овом инсценацијом донети једно ново, модерније читање, са благим отклоном према целом том неоснованом "србовању", у дијалогу са нашим временом. Мој Рајко је принципијелан човек који не да на себе, весељак у кафани, а опет несрећан са инвалидитетом који га прати цео живот. И такав никакав, натеран је да оде на фронт... Не зна се ни где живи ни шта ради, изгубљен у времену. Нажалост, сличне околности нам се стално понављају: таман све крене, кад нови рат. А онда неки чојствени људи гину, без икаквог размишљања.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације