НЕСРЕЋНА СУДБИНА ВАНБРАЧНОГ СИНА КНЕЗА МИХАИЛА: Живот Велимира Теодоровића од заборава сачуван у књизи др Радоша Љушића

ОН ми да руку, коју ја пољубим, затим пољуби мене у чело,пита ме о учењу, да ми савет о одевању, поклони ми дукат и неку књигу, а затим је аудијенција готова! Мени дође да га загрлим и изљубим, али не смем...

фото књига "Велимир Теодоровић - сентиментална повест ванбрачног сина кнезаМихаила"

Овако је о ретким сусретима са оцем на двору, казивао једини син трагично страдалог кнеза Михаила, Велимир Теодоровић (1849 - 1898), о чијем несрећном животу и судбини сведочи недавно изашла књига др Радоша Љушића, под називом "Велимир Теодоровић - сентиментална повест ванбрачног сина кнеза Михаила". Многи детаљи су и даље непознаница, јер је после убиства његовог оца 1868. у Кошутњаку нестао у пламену део кнежеве архиве: у јагми за његовом оставштином и потрази за тестаментом, новцем и другим добрима.

За разлику од династије Петровић Његош у којој није било ванбрачне деце, па ни Карађорђевића (осим једне ћерке краља Александра, Јелене Евгенидис), Обреновићи нису "оскудевали" у незаконитом потомству. Предњачио је кнез Милош коме је супруга Љубица донела на свет деветоро наследника, док се сам "побринуо" за њих још једанаесторо! Ако су о Милошевој владавини и данас подељена мишљења, његовом очинству није се могло наћи замерке - свој деци (као и њиховим мајкама)обезбеђивао је средства за живот.

књига "Велимир Теодоровић - сентиментална повест ванбрачног сина кнезаМихаила"

- Кнез Милош је имао два сина с кнегињом Љубицом, Милана и Михаила. Кнез Милан умро је после непуних месец дана "владавине", а Михаило је два пута долазио на престо. Лоза кнеза Милоша се истањила, јер кнез Михаило није имао деце с кнегињом Јулијом, те није имао ни наследника - подсећа др Љушић.

Милошев унук Велимир плод је краткотрајне и страсне везе коју је Михаило, пре брака, имао у Рогашкој Слатини. Док се препуштао бањским лепотама, послуживала га је седамнаестогодишња Штајерка Марија Бергхаус. Млади кнез се због Марије дуже задржао у Слатини него што је намеравао, а када је кренуо обећао је да ће се вратити наредног лета. Поклонио јој је на растанку сопствени портрет, не слутећи у том тренутку да ће се из те краткотрајне везе родити син јединац, 20. маја 1849, и на крштењу добити име Вилхелм Бергхаус. Михаило је признао очинство, Марији дао мираз и кућу, а потом и допуштење да се уда за др Алојза Шифера, удовца, када је мали Вилхелм имао четири године.

С мужем је Марија изродила другу децу, а издржавали су се углавном од новца који је добијала од Михаила. Кнез је био упућен у немаран живот породице Шифер, а када је његов јединац због пада повредио десно око с дуготрајним последицама, затражио је да се одмах (1856) доведе у Беч. Излеченог дечака послао је у отаџбину и сместио у дом Антонија Радивојевића, надзорника добара Обреновића у Србији. Михаило је 1860. ступио на престо, док је усамљени дечак по завршетку гимназије прешао у православље - у Храму Светог Симеона Мироточивог добио је крштено име Велимир и старо презиме владалачке куће Теодоровић. Марија је умрла млада, у тридесет првој години, убрзо и њен муж, остављајући за собом две кћери. Једна од њих, Тереза, била је уз полубрата до краја живота и испратила га на вечни починак као једина родбина...

Велимир је четири године живео са Радивојевићима у Београду.Антонијев син Живко још у раном детињству постао је његов најбољи пријатељ, али, нажалост, и највеће разочарање - на крају. У почетку је Веља (како су га од миља звали) говорио само немачки језик, међутим, по очевој жељи васпитаван је у "чисто српском духу" и упркос каснијем школовању у иностранству (Минхену и Женеви), веома заволео отаџбину и био искрени патриота. Док је живео у Београду (1857 - 1866) похађао је истовремено Београдску гимназију и приватну школу сликара Стеве Тодоровића, који је преузео Вељино васпитање од дванаесте године:

књига "Велимир Теодоровић - сентиментална повест ванбрачног сина кнеза Михаила"

- Одмерен, доста смирен, мало тврде воље. У почетку је потешко напредовао у науци, али је постепено напредовао и тако постао врло добар ђак - сећао се Тодоровић усамљеног дечака, који је одмах показао вештине у гимнастици и мачевању.

После бомбардовања Београда, кнез Михаило склонио је сина са још неколико његових другова у Венецију. Уследио је наставак школовања у иностранству и усавршавање страних језика, па га је у Женеви и затекла вест у убиству оца. Иначе, отац се редовно интересовао за дечаково напредовање, а тутори су сугерисали да упише економију и тако постане "добар управљач свог имања". Тако је Велимир са Живком 1869. уписао студије у Хохенхајму.

- Односи оца Михаила и сина Велимира били су лишени родитељске љубави, не и пажње - истиче др Љушић. - Карло Пацек, један од васпитача, записао је да је Вилхелм имао наличје и нарав очеву, што је била природна благодет за добре односе. Кнез је редовно примао сина и с њим водио разговоре, очима га "гутао". Али то је било премало за исказивање родитељске љубави према сину.

Остало је записано како је деда Милош већ у првом сусрету Велимира "узео на колена, љубио у косу и плакао". У својој књизи др Љушић истиче да иако у "многим поступцима груб, прек и необуздан, стари кнез је показивао немерљиво више нежности и пажње према својој бројној ванбрачној деци" него што је то чинио његов син Михаило. Па и кнегиња Јулија примала је Вељу срдачније и чешће, дарујући му више нежности од оца. Истина, кнез Михаило је Тодоровићу говорио да ће кад напуни осамнаест година Вељу "адоптирати" (усвојити) за сина. Ипак, касније о томе није било говора, вероватно зато што је мислио да ће добити законитог насленика.

књига "Велимир Теодоровић - сентиментална повест ванбрачног сина кнезаМихаила"

Последњи пут отац и син срели су се у Женеви августа 1867, када је Велимир добио на поклон скупоцен прстен изузетне лепоте. После кнежеве смрти о њему је једино бринула тетка Перка, која је портрет братанца држала у својој кући, а у писму му поручивала: "Да ми будеш дика и утеха моја и у тебе да гледам мога незаборавног брата и твог оца". Захваљујући Перки, у свеопштој отимачини родбине за имања у Влашкој, Веља је добио само посед у Негоји (у Малој Влашкој), па је са годишњим приходима од седам хиљада дуката могао мирно да настави студије и живи.

После убиства кнеза Михаила престо је припао блиском рођаку Милану Обреновићу. Велимир је наставио да се сусреће са кнегињом Јулијом (која је чак желела да га посини и помогне му да преузме презиме Обреновић), а када је краљица Наталија била прогнана из Србије - Веља ју је дочекао у Минхену са букетом цвећа. Краљу Милану тај се гест није допао и цинично га је назвао "изјаловљеним претендентом"...

Несуђени престолонаследник се није женио нити је имао порода. Савременици сведоче да је био мужеван, леп, елегантан, сањалица, сентименталан, романтичан, музикалан, ванредан играч, стрелац, јахач. Управљање поседима у Негоји поверио је пријатељу Живку, али их је овај довео до пропасти и добоша. Осим Негоја Велимир је имао и три куће (у Минхену, на Тегернском језеру и "неку прљу на Врачару"), а пошто није имао наследника српска држава је наследила његову имовину.

До краја живота, Велимир је свесрдно помагао нашим ђацима на школовању у иностранству и отаџбини, а и после смрти - посредством задужбине "Велиминаријум". Давао је и шаком и капом, па је лист "Правда" 1908. објавио да је Велимир "највећи добротвор српски". Иако му није било дозвољено да се врати у Србију, није престао да је воли и чини све што је у његовој моћи, помажући избеглој деци из Босне(1875), војсци у време Српско-турског рата (1876), док је током сукоба са Бугарском (1885) даривао својих 700 свиња са имања Негоје изгладнелим ратницима. Остало је забележено и да је дао средства за подизање Споменика косовским јунацима у Крушевцу, као и многим знаним и незнаним појединцима...

Последње године живота провео је скромно, уз верног слугу Тошу (коме је оставио све своје слике) и полусестру Терезу Шустер којој је завештао годишњу ренту од четири хиљаде марака.Умро је 12. фебруара 1898. у Минхену, испраћен хором "Србадија" под вођством Станислава Биничког, у уском кругу наших студената. Из Немачке је 1909. пренет у Београд, сахрањен је на Новом гробљу, а када је између два светска рата формирана Алеја великана подигнута му је капела (1926) по пројекту руског архитекте Василија Андросова.

Књига о Велимиру Теодоровићу, по речима аутора, настала је у намери да се отргне од заборава један од последњих изданака династије Обреновић, чије се потомством разгранато стабло - заувек осушило.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације