ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Реквијем за богаље

АПСУРДНА "Пашићева команда", догађај да се богаљи пошаљу у Битку на Церу у Првом светском рату, послужио је Душану Ковачевићу да направи заокрет у писању комедије и напише историјску мелодраму "Свети Георгије убива аждаху".

фото приватна архива

Ковачевићева радња се "ломи" на жестокој љубавној страсти сељака Гаврила Вуковића (Милан Марић), који је у претходном рату изгубио десну руку, и градске девојке, Катарине, удате за сеоског "џандара" (Никола Ракочевић). Аутор пише трагедију, која погађа не само несрећно заљубљене, нити усуд вечитих ратова земље која је на раскршћу великих сила, него и биће народа, који признаје само сопствени суд у кратким периодима мира... Душан Ковачевић истим драмским поступком постиже максимални ефекат и у свом комедиографском опусу - бацајући варљиво позоришно светло на српске "ниске страсти", способност да се побеђује јачи од себе, а потпуна неспремност да се у миру живи без проблема. Човек овде живи у непрестаном конфликту, који може да изазове, по умешности и вољи аутора, или комични, или трагични исход. У "Светом Георгију", ужасна мука ратника, да им богаљи "растурају кућу" и посећују жене док они гину, има основ у таквим спорадичним догађајима...

Други део представе, који се догађа непосредно пре Битке на Церу, пројекција је сложеног односа Ђорђа, бившег џандара и Гаврила Вуковића, који јавно живи у његовој кући, док домаћин ратује. Између дубоко интимног, личног и опште трагичног (погибија на фронту и храброст ратника, које чува Свети Георгије) је, заправо, Ковачевићева паралела и она допушта да смрт двојице супарника, као у античкој трагедији, постане прави симбол за општу погибију, која следи на Церу, са јасном метафором да Свети Георгије, појавивши се на небу са златним копљем најављује небески, а не земаљски живот церских јунака. Аждаха наставља свој крвави поход...

Милан Марић и Никола Ракочевић, у драматуршкој адаптацији Јелене Мијовић и редитељском читању Милана Нешковића, надигравају се на високом нивоу уметничке снаге два изврсна глумца. Катарина Џандарова, Јована Беловић, својом спонтаношћу чини оправданом мрачну страст према Гаврилу, упркос несрећи коју изазива. Њена тетка Славка, катализатор напетог односа брачног пара је изузетна, неопходна у овој трагедији Анђелика Симић, која уноси духовитост у растрзаност између љубави за обоје у немогућем браку.

Сељани, у небеској судници, сеоској крчми, деле увреде, опаске и дискутују о политици и кућевним стварима, у тумачењу одреда аутентичних ликова - Зоран Цвијановић (Учитељ), Александар Ђурица (Нинко Белотић), Алексеј Бјелогрлић (Криви Лука), Јоаким Тасић (Рајко Певац), Огњен Никола Радуловић (Миле Вуковић), Теодор Винчић (Ване Сироче), Милош Самолов (Реци Војо), Лазар Ђукић (Микан Бесни), Лука Антонијевић (Баћа), Лазар Николић (Дане Нежења) - аутентични су примери библијских особина овдашњих чудака и доказ су Ковачевићеве имагинације и талента да удахне сирови живот у свим жанровима. Грк, Доктор Константин Срђана Тимарова је огледало доброте, које одражава стварну рањивост народа, а Поручник Тасић Марка Јанкетића, незабораван, као из јуначке поезије је стожер, око кога се окреће стварна снага и жртва нашег човека, понекад запретена испод слојева нагомилане животне патње. Стихови (Јулија Петковић) и музика Владимира Пејковића су ову, за овај народ библијску причу скренули ка симболици, што није увек било оправдано, јер је прекидало радњу и ометало неопходну, присутну емоцију, баш онда, кад је катарза била неопходна, за разлику од сценографије Горчина Стојановића и костима Биљане Гргур, стварних драмских јунака.

Препоручујемо

Култура

0 0

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Преображај смисла

29. 12. 2024. у 10:00

Култура

0 3

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Крчаг је опет цео

23. 12. 2024. у 07:00

Култура

0 0

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Омаж тужном немом кловну

16. 12. 2024. у 06:45

Култура

0 0

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Терање на комедију

09. 12. 2024. у 08:30

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације