СТРАДАЊА СУ ИЗОШТРИЛА ПЕРО ДОСТОЈЕВСКОГ: Интервју - Стеван Стефановић, јереј и писац

У РОМАНУ "Мастионицом и пером: Роман о Достојевском" писац и свештеник Стеван Стефановић (1982) представио је имагинарни сусрет са једним од највећих писаца свих времена. На једној железничкој станици, у времену које је маркирано заустављањем сатова развија се опсежан дијалог који са писцем води главни јунак - страствени читалац и добар познавалац дела и живота Фјодора Михаиловича.

Privatna arhiva

За овај роман јереј Стефановић добио је награду "Мирослав Дерета" и то сматра својим највећим књижевним достигнућем, јер су, како каже, у ужем избору били афирмисанији и успешнији писци од њега. Жири је истакао Стефановићеву храброст да се "сретне" с великим писцем.

- Радни наслов моје прве књиге био је "Радост читања Достојевског" - каже Стефановић за "Новости". - Мени је духовни сусрет са Достојевским и лични сусрет с њим кроз његове књиге био задовољство и уживање. Достојевским се бавим од средњошколских дана, дипломирао сам на Достојевском, објавио две књиге о њему, као и неколико радова, два научна и пет - шест у форми блога.

о Ваш јунак среће Достојевског на станици где је време стало...

- Радња мог романа смештена је на железничкој станици, а у ствари и није железничка станица. Читалац може да замисли сценографију као железничку станицу, станицу метроа, аеродром или једноставно, чекаоницу. Главни јунак романа сам ја, православни свештеник. На почетку романа прилази ми Достојевски и ја кажем да долази сам аутор, не неки књижевни лик, већ писац, главом и брадом, мастионицом и пером. Зато се роман и зове "Мастионицом и пером." Прилазећи, ословљава ме са Баћушка (деминутив од оче, татице, тако Руси зову свештеника), пита ме да ли је овде слободно. Ја му одговарам: "Фјодоре Михајловичу, ја баш Вас чекам." У том тренутку ми стаје сат, а стаје и сат на перону. Симболично, сатови који стају, показују да се налазимо у неком свету између светова, у лимбу, на капији вечности. Иако се овај измаштани свет налази само у мојој глави, то не значи да он није стваран и истинит.

о Ако Достојевски у вашем роману није само писац, већ и савест, шта нам онда та савест поручује?

- Један мој пријатељ, психијатар др Милан Игњатовић, каже да је из Јунгове перспективе овај мој роман унутрашњи дијалог, самим тим књига о самоспознаји.

Privatna arhiva

о Током истраживања за роман да ли сте нешто ново открили о Достојевском?

- Постоји четири основна приступа тумачења лика и дела Достојевског. Први приступ је књижевни. Тако га тумачи већина критичара, као писца реалисту. Други приступ је психолошки. Као психолога, великог руског писца су схватала три највећа психијатра свих времена: Сигмунд Фројд, Карл Густав Јунг и Алфред Адлер, и наш Владета Јеротић. Трећи приступ је филозофски. Иако није написао ниједно систематско филозофско дело, Достојевског су филозофом сматрали Кјеркегор, Сартр, Ниче, Коплстон и други. Све ово ми је дало за право да и ја Достојевског тумачим као богослова. У неку руку, ја сам први који се овим великаном књижевности бавио као богословом.

о Достојевски је познат по томе што истражује најдубље слојеве људске душе и моралних дилема. Да ли је због тога омиљени писац многих свештеника?

- Достојевски је сав у Христу и Цркви. Он је омиљени писац многих свештеника јер говори о љубави према Христу и љубави Христа према сваком малом човеку, ма какав он био.

о Да ли је могуће да човек у истом тренутку буде поробљен и апсолутно слободан?

- Ми данас различито схватамо слободу у односу на њено изворно хришћанско схватање. Данас се најчешће, у западном свету, слобода схвата као слобода избора, између два или више путева који су нам споља наметнути, тако да на крају, нисмо слободни. Како ми Срби схватамо слободу, то је онако како нам је Карађорђе протумачио: као слободу од некога, да будемо своји на своме. Слобода о којој говори апостол Павле, најзначајнији хришћански писац, слобода од које нас је Христос ослободио, а то је слобода од смрти.

о Теолошко образовање јасно се осећа у вашем књижевном изразу. Колико су та два света, књижевност и вера, испреплетена?

- Знате, не постоји писац по занимању. Нема школе коју можете завршити и рећи: "Ево, ја сам сад дипломирани писац". Нико од највећих писаца у историји књижевности није био писац по занимању, ни Толстој, ни Чехов, ни Тургењев, ни Андрић, ни Црњански, ни Капор. Сви су они имали друго занимање од којег су живели, а писци су били зато што је то била њихова унутрашња потреба. Тако сам ја најпре парох, православни свештеник, а писац сам јер на тај начин најлакше могу да ширим реч Божју.

Privatna arhiva

о Ако је страдање пут ка истини, како онда објашњавате човекову тежњу да избегне бол по сваку цену?

- Кроз страдање једноставно морамо проћи. Како нас је научио кнез Лазар, светосавље и косовски завет, до Царства Божјег долазимо кроз жртву. До Васкрса се стиже преко Великог петка. Достојевски је у свом животу много страдао. Рано је остао без родитеља, брата. Био је осуђен на смрт и прогнан у сибирски затвор. Био је сиромашан и боловао је од епилепсије. И управо та страдања кроз која је прошао су га удаљила од тога да постане салонски писац попут многих његових савременика, и изоштрила његово перо.

о Шта би Достојевски могао да нам поручи данас? И како би се, по вашем мишљењу, снашао у нашем времену?

- Управо је читав мој роман одговор на то питање. Мој роман је покушај да Достојевског актуелизујем. Док он мени у форми исповести говори о свом животу, о страдању, стваралаштву, коцкању, о женама, ја њему говорим о ономе што је он у својим романима тако пророчки предвидео. Говорим му о крају XIX и почетку XX века, о Првом светском рату и великом страдању Русије. На самом почетку романа, између осталог, кажем му да би он у савременом свету био филмаџија, односно, да би живео у Граду анђела и снимао холивудске филмове, па би његове хероје и хероине гледали са великог платна.

о Да ли је човеку потребнији Бог као утеха или Бог као судија? И шта то говори о људској природи?

- Бог је љубав. Љубав апсолутна и несхватљива. Бог нас воли и чека као што родитељ воли своју децу. То је једино исправно и аутотентично учење хришћанске цркве. Таквог Бога познајемо као Оца на литургији.

о На који начин се роман "Мастионицом и пером" наставља на ваша ранија дела "Богословље Достојевског" и "Змај са Ртња"?

- "Богословље Достојевског" је методолошки научна књига. Научно-популарна, како се то данас каже. Намењена је онима који воле Достојевског и познају његова дела, али може да буде и увод за оне који тек урањају у чудесни свет великог писца. После ове научне књиге коју сам писао 12 година, дошао је ред да свету представим Достојевског на другачији начин, у једној романсираној биографији каква је "Мастионица и перо". Са друге стране, "Прича о змају са Ртња" је кратак дечји роман. Планина Ртањ у источној Србији је предивна по својим природним лепотама, али и по својој мистичности, јер по облику изгледа као правилна тространа пирамида, тако да се на планини јавља природни феномен лоптастих муња за које су људи пре 200 година сматрали да је у питању змај док данас сматрају да су у питању ванземаљци, а реч је о потпуно природној појави. Поводом десетогодишњице моје службе, објављена је збирка беседа "Педесет једна застава". Педесет једну беседу вежу две идеје, прва је да је основна хришћанска мисао увек педагошка, увек представља корак ка поправљању себе, а друга да су наш идентитет, наши преци и њихово пожртвовање и наш дуг према потомцима, наше неотуђиве заставе. Сматрам да је ова књига нешто најбоље што сам написао. Веза између свих мојих књига је сведочење о Христу, цркви, источнохришћанској култури и цивилизацији на савремен начин, а кроз писану реч.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације