МАЊЕ ВАЖНО ДА ГОВОРИМО, НЕГО ДА ПОСТУПАМО ПО СВОЈОЈ САВЕСТИ Intervju - Сања Савић Милосављевић, писац

ТРИ се гласа, три исповедне приче, преплићу и стапају у делу "Мартин удио" ("Бедем"), које је управо овенчано признањем "Београдски победник" као најбољи роман из прошлогодишње продукције.

Игор Маринковић

И кроз четврти роман Сање Савић Милосављевић, неминовно, одјекује искуство рата, избеглиштва, одрастања и сазревања у та ратна (не)доба, и на просторима вазда немилосрдно мрвљеним точковима историје, где се патње личне и породичне непрестано сустичу са националним страдањем.

Фокусиран на судбину Срба из Хрватске и Босне, у временском распону од половине прошлог века до наших дана, роман Сање Савић Милосављевић се храбро, одговорно и поетички промишљено суочава са темом рата на простору бивше Југославије, приметили су чланови жирија који је ово дело наградио, додајући да се исповести двеју генерацијски удаљених жена, Марте и Иване, постепено уједињују у емотивно снажну повест о сеобама и изгубљеном завичају - али и о доброти и солидарности које надилазе сва страдања.

о У фокусу јавности су, поново, приче о књижевним наградама - какав је ваш став о томе?

- Некад се уплашим тога да нам је читање само по себи недовољно интересантно па смо склони да у њега уносимо спортски, такмичарски дух. Шалу на страну, мислим да књижевне награде енормно повећавају видљивост књиге. Књижевни критичари издвајају одређене наслове, али крајњи суд о томе да ли је књига вредна и да ли јој је исправно суђено, ипак даје време. Имам десетине књига које волим. Могу да вам причам о радњи, ликовима. Али нисам запамтила које од њих су бивале овенчане наградама.

о Може ли се, ваља ли, књижевност на тај начин оцењивати и вредновати? Постоји ли потреба за толиким књижевним признањима, и да ли су она сама по себи драгоцена, корисна за писца и дело?

- Тај спортски дух који смо унели у књижевност може да нам користи при избору одређеног наслова за читање, али не помаже да нам нека књига прирасте срцу. Награде се заборављају, оне више значе писцу него делу. Тешко да можемо да натерамо себе да нам се допадне дело само због тога што је добило одређену награду. Осим ако се не плашимо да испаднемо глупи у друштву.Писци су, чини ми се, увек били угрожена врста. Ако нам покоја награда да подстрек за даљи рад, сигурно је да је корисна. Ако нам пак нарасте сујета па помислимо да смо због награде Богом дани и да је ваљано све што напишемо, онда је већа штета него корист.

о "Београдски победник" успео је да се, као очигледан пандан Ниновој, за кратко време етаблира као релевантна награда. Значи ли то да је постојала потреба за још једним признањем за роман, али ипак нешто другачије идеолошке залеђине?

- Од почетка сам "Београдског победника" у мислима везивала за саму Библиотеку града Београда, ту читалачку мрежу или је можда боље рећи кошницу. Због тога ми је посебно драга јер сам, пре свега, страствени читалац. Не оспоравам потребу за идеолошким дефинисањем, било ове било неке друге награде, али ми се чини да књижевност трпи због тога. Док се растумаче идеолошки ставови, остаде мање времена за читање...

о Шта за вас значи ово признање?

- Као некоме ко је последњу књижевну награду за прозу добио у средњој школи, у међувремену написавши преко десет књига - значи ми много. Као путоказ, ветар у леђа. Као издавачу - с обзиром на то да са супругом Младеном Милосављевићем водим издавачку кућу "Бедем" - награда нам значи опстанак. О финансијском значају не бих посебно говорила.

о Никако да мине доба глобалне "владавине романа". Као ауторка која се опробала и у писању кратке прозе и драма, како сагледавате међусобни однос романа и осталих форми?

- Није питање да ли је чаша велика или мала, битно је да ли је пуна, како кажу духовници. Све нити једног ствараоца се уплићу у исту целину и сва знања и искуства међусобно се надограђују. Роман јесте важан, ваљда зато што је монолитна форма, а наш мозак је склон да изједначава величину и значај. Много тога је до самог аутора, до тога колико за њега интимно значи која форма. И даље мислим да је мени најближе драмско (позоришно) писање. На крају крајева, прозу сам и почела да пишем због тога што су ми позоришне даске биле недоступне.

о Може ли се, уопште, рећи шта то све роман чини романом, после целог низа расправа око дефиниције романа, углавном око дела која су понела Нинову награду?

- Не знам да ли сам права особа за ово питање, с обзиром на то да нисам теоретичар књижевности. Када сам прочитала књигу Данице Вукићевић "Унутрашње море" помислила сам да то можда није роман, али ми је било сасвим свеједно. Сигурна сам да такве граничне форме представљају изазов за теоретичаре књижевности, за нас обичне читаоце, оне су само аутентично књижевно искуство.

о "Прва дама овенчана овом наградом", "`Победник` најзад припао дами"... Неки су од наслова који прате ваш последњи успех. Видите ли то као нешто суштински важно? Постоји ли то фамозно "женско писмо", постоје ли "женске теме" или приче?

- Ако је некоме важна та чињеница, а да она није у супротности са истином, зашто да не. Ако поред тога, неку другу ауторку може да инспирише, онда има смисла. Мислим да постоје женске теме, као преокупације које су у животу, својствене женама. Али то не значи да жене имају ексклузивно право да се њима (успешно) баве, напротив. Недавно сам читала роман "Лакримаријум" Александра Танурџића. Невероватна књига, написана мушким пером о женском страдању. Други ток супругове књиге "Напрата", коју сам имала срећу да уређујем, писан је из женске визуре. Била сам потресена, помало и љубоморна како је успео да уђе у кожу јунакиње, да гледа њеним очима. Исто тако, ни женама није забрањено да пишу о мушким искуствима. Поље је широко, рампе су подигнуте.

о Жири је проценио да сте у роману донели недостајућу женску перспективу у ратна искуства и приче. Мислите ли да су ваш роман ваљано прочитали, да у томе јесте бит, значај ове књиге?

- Сваки писац својој књизи, као и родитељ детету, жели све најбоље. А опет, као и родитељ своје дете, писац своју књигу увек види праштајућим очима, склон је да јој ублажи и опрости мане. А када неко са стране види његово "дете" истим очима као и он, његовој срећи нигде краја. За ову књигу сам посебно везана, ваљда због тога што је личнија од осталих. Отворила сам Пандорину кутију емоционалних искустава из детињства и због тога сам се плашила каква ће бити рецепција. И даље стрепим.

о Постоји ли, по вашем мишљењу, још нека обавеза писца, осим да пише? Да ли су дневнополитички ангажман и јавно изношење ставова, ипак, ствари које зависе од карактера и темперамента појединца?

- Мислим да је мање важно да ли ћутимо или говоримо, од тога да ли поступамо по својој савести или не. Нисам неко ко износи своје ставове јавно. Интровертна сам. Потресају ме ствари, догађаји, али нисам увек у стању да их вербално артикулишем кроз став или јавни ангажман. Трудим се да разумем свет око себе, али понекад ми је потребно много више времена да сагледам слику у целини, или бар ономе што се мени чини као целина. То није особина човека који је способан да ажурно прати дневнополитичку ситуацију и реагује на њу. Томе сигурно доприноси и васпитање, карактер, можда и поднебље са којег потичем. Дарови су различити, битно је радити на своме најбоље што можете.

Приповетке, драме, сценарија...

РОЂЕНА у Сарајеву 1988. године, Сања Савић Милосављевић дипломирала је и докторирала на Факултету драмских уметности у Београду. Објавила је четири збирке приповедака, романе "Неоштрине", "Туђа кост", "Теферич на Славији" (био у најужем избору за награде "Београдски победник", "Меша Селимовић" и "Гроздана Олујић") и "Мартин удио". Ауторка је бројних драма, сценаристкиња и редитељка дугометражног играног филма "Наши очеви, мајке и њихова дјеца" и анимираног филма "Прича о Мики мраву", сценаристкиња ТВ серија "Време зла", "Време смрти", "Бранилац". Запослена је као децент на Катедри за општу књижевност и театрологију на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације