РАЈ НА ЗЕМЉИ НЕМОГУЋ ДОК ЈЕ СОПСТВЕНОГ "ЈА": Јован Попов о ликовима Достојевског у награђеној књизи "Горди и понизни"

ПОНИЗНИ не морају бити понижени, као што понижени не морају бити понизни већ, напротив, могу у себи сачувати одређену меру гордости, каткад и врло високу - суштинска је поука произашла из књиге у издању Српске књижевне задруге "Горди и понизнипарадоксалисти Фјодора Достојевског" проф. др Јована Попова, награђене високим признањем "Никола Милошевић" које ће Радио Београд 2 уручити лауреату 10. фебруара.

Проф. др Јован Попов /Фото Н.Карлић

У обимној, на 450 страница разрађеној интелектуално изазовној студији, аутор разматра дубоку психолошку драматику књижевних јунака руског класика у безмало његовом целокупном опусу. Студија открива комплексну динамику доминације и покорности у љубави и власти, доприносећи тиме и свеукупном разумевању сложене и трагичне природе човека - у време Достојевског, као и у данашњем времену.

- Понизни а непонижени ликови у делима Достојевског су они који су постигли онај највиши хришћански идеал - одрицање од сопственог ја. Такви су, ако посматрамо развијене карактере у његовим романима, они најређи, попут старца Зосиме или Аљоше Карамазова. Могли би им се придодати и Соња Мармеладова и кнез Мишкин који јесу истрпели понижења, али их она нису изнутра унизила - каже, за "Новости", проф Попов.

Наглашава да је понижених а гордих много више, а нарочито међу женским ликовима - Катарина Мармеладова, Настасја Филиповна и Грушењка. Има их и у краћим прозним творевинама: човек из подземља, обоје антагониста из "Кротке", јунак "Сна смешног човека". Овај последњи на крају настоји да нас увери у свој преображај, пошто је у сну спознао највећу истину: када би човек испунио Христов завет да љуби ближњег као самог себе "за један дан, за један сат би се све уредило", настао би рај на земљи. Али, као што је Достојевски записао у својој бележници, тај идеал је неостварљив - "Ја смета".

Упитан - како је Фјодору Достојевском пошло за руком да створи тако убедљиве карактере у којима су гордост и понизност сједињене у парадоксалном споју, проф. Попов има најједноставнији одговор - у питању је Божји дар.

- Но, треба имати у виду и његов нарочити афинитет за патолошке црте човекове личности, а посебно за парадоксалне противречности људске природе. Неки "достојевкисти" проналазе корене тог интересовања још у његовом детињству, када је радознало посматрао "сумашедше" пацијенте Маријинске болнице у Москви, у чијој згради се налазио и породични стан његовог оца, лекара - подсећа наш саговорник.

Фото: Википедија

Друга велика прилика за проучавање психопатологије пружила се Достојевском током четворогодишње робије у Сибиру. Најзад, и сам је био сложен карактер, раздиран противречним страстима. Ширина или, боље рећи, дубина руске душе у којој су сједињени и оно најузвишеније и оно најниже, и анђеоско и демонско, истиче проф. Попов, била је у доброј мери својствена и самом писцу.

Попов је у студији феноменолошки поделио јунаке Достојевског на: слуге, лакрдијаше и еротичаре, наглашавајући како се они суочавају са својим противречностима у сферама љубави, власти и сексуалности.

Све три групе, објашњава за "Новости", проф. Попов, прилично су многобројне. Уопште узев, издвајају се два типа слугу: једни су они старовремски, из доба крепосног права, потпуно везани за господара и њему потчињени, а други су они након реформе из 1861. године - писмени, самосвесни, горди. У "Браћи Карамазовима" затичемо и једне и друге, чак и у непосредном додиру.

Лакрдијаше, који су велика специфичност романа Достојевског и генератор хумора у њима, аутор је генерално поделио на оне комичне, фолклорног типа, и на обесне или чак демонске. Ови последњи су, наравно, занимљивији и бројнији, а посебно су занимљиве експерименталне ситуације њиховог сучељавања, као у случају Лебедева и генерала Иволгина у "Идиоту".

- Под еротичарима сам подразумевао ликове кроз које се манифестује пишчево занимање за сферу сексуалности, посебно за њене патолошке видове: садизам, мазохизам или фетишизам. На том пољу Достојевски је заиста био и инвентиван и иновативан, а нисам могао избећи да се не осврнем и на неке аутобиографске моменте - открива аутор награђене књиге "Горди и понизни".

Фото промо

Најзначајнији наслови

ПРОФЕСОР др Јован Попов (63) историчар и теоретичар књижевности, компаратиста и преводилац, Новосађанин је по рођењу и сталној адреси, а редовни је професор на Филолошком факултету у Београду. Један је од оснивача Одсека за компаративну књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду на којем је и предавао (1998 - 2008). Најзначајнија дела су му: "Ослобођени читалац: огледи о теорији и пракси читања" (1993), "Читање неизвесности: огледи из компаратистике" (2006), "Двобој као књижевни мотив: Тематолошка студија" (2012), "Метакритички (п)огледи" (2021)...

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације