ТОПЛИ ГЛОГИЈЕВ ПОГЛЕД ИСПОД НАМРШТЕНИХ ВЕЂА: Седам година је прошло од прераног одласка нашег великог глумца Небојше Глоговца (1969-2018)

БИО је мио, био је намргођен, био је неснађен, тужан, бесан, био је и смешан и преозбиљан и застрашујућ...

" Хамлет", Фото ЈДП/ Н. Петровић

Био је вољен, у свакој од шездесетак филмских и телевизијских рола - од "Убиства с предумишљајем" до "Устава Републике Хрватске", у свакој од педесетак улога на даскама које живот значе, заслуживши да његово име заувек остане узидано у темеље његовог ЈДП.

И данас, када се навршава тачно седам година откако Небојша Глоговац припада неком другом, небеском позорју - он једнако живи. А сви они непоновљиви ликови које је током прекратких 48 година на овом свету обојио и оживео својим гласом и појавом, тим милим осмехом и погледом безазленим испод намрштених веђа, и даље су свуда око нас, и заувек у нама.

Рођен 30. августа 1969. године у Требињу, са пет година се са породицом преселио у Србију, прво у Опово, а затим у Панчево где је његов отац Милован добио службу као прота у Успенској цркви.

- Ту је Небојша стекао однос према публици и јавности, рецитовао, певао, био је грлат и гласан... Након тога похађао је Драмску групу Радио Београда од своје 12. до 18. године.

Волео је глуму и волео да одлази код деде на село. Ту се формирао и његов слободарски дух - говорио је касније отац великог глумца.

Млади Глоговац, већ као школарац дебитује на телевизији у серији "Приче из Непричаве", раме уз раме са Зораном Радмиловићем. Као тинејџер појавио се и у једној од најпопуларнијих југословенских серија "Бољи живот", као школски друг Бобе Попадића.

Глумом се аматерски бавио и у Панчеву као члан Атељеа младих где је 1989. први пут стао и на сцену у представи "Мушица" у режији Миленка Заблаћанског.

Наредне године уписао је Факултет драмских уметности (ФДУ) у Београду, напустивши започете студије психологије, и обрео се у класи која је до данас легендарна - од професора Владимира Јевтовића, са Глоговцем су се глуми учили Сергеј Трифуновић, Наташа Нинковић, Војин Ћетковић, Нела Михаиловић, Борис Пинговић...

" Равна Гора", Фото В. Данилов

Већ током студија колегама, професорима, редитељима, свима који су га видели макар у некој студентској представи, било је сасвим јасно - сазрева глумац великог формата, највећег. Онај који уме да мисли, да осећа, да види, да све што је видео и осетио и спознао провуче кроз себе и изнесе пред публику вишеструко појачано, убитачно снажно и моћно, обојено његовом непоновљивом харизмом.

Годинама су га колеге гледале са једнаким дивљењем које је изазивао и у нама обичним гледаоцима, са поштовањем његовог огромног дара, док је тајне и цаке заната несебично делио са њима. Једнако је успевао да блиставошћу талента обасја редитеље са којима је сарађивао, а који би стално изнова остајали зачуђени снагом његове глумачке појаве.

Данас, наследници, млади глумци Југословенског драмског, жуде да заслуже награду која носи његово име. Старији се сећају Глогија са сцене, и оног из бифеа, са тугом и огромном захвалношћу што су га познавали, гледали, волели га и од њега учили.

"Буре барута", Фото ЈДП

Памте га као несумњиво једног од највећих глумаца његове генерације, али и као изузетно шармантну и дивну особу, са топлим и опаким смислом за хумор. Памте гао као "локомотиву у сваком пројекту", како га је описао колега Иван Јевтовић, чији је отац Владимир Небојшу учио глуми, а који је доцније у више наврата са Глоговцем делио кадар.

Као глумца готово манијакалне посвећености и упорности, који је од себе тражио и немогуће, увек највише, а од својих колега - више. Својом је блиставошћу терао све око себе да заблистају, да буду бољи.

У свом матичном Југословенском драмском позоришту, од прве улоге сердара Ника Ђурова у представи "Лажни цар Шћепан Мали" 1993. године па до последње, Хамлета 2016, пунио је сале, до краја играјући и у представама "Метаморфозе", "Сумњиво лице", "Разбијени крчаг".

По(д) многим га именима памти, и памтиће га, како позоришна тако и филмска публика, а један од оних који ће живети вечно у нама је Иван из "Хадерсфилда", бивши џудиста и пацијент психијатријских установа. Представу по тексту Угљеше Шајтинца режирала је британска редитељка Алекс Чизхолм, која српског глумца памти и као природног и инстинктивног са огромном харизмом на сцени и ван ње. Причала је како су сви у позоришту веровали да ће Глоговац заиграти главног лика Рашка - али је глумац сам одабрао наизглед споредну улогу Ивана.

Глогијева класа са ФДУ на комеморацији, Фото В. Данилов

Иван је за њега био посебан изазов. И показало се да му је био више но дорастао. Оставио нам је, на сцени а потом и у филму, истински мастерклас глуме, захваљујући "Хадерсфилду" и свом Ивану.

Баш као и на сцени, и на филму је стално изнова доказивао да може да одигра - све.

Очајног оца, мафијашког боса и полицајца, вођу колаборационистичког четничког покрета, хрватског геј десничара и трансвестита...

Многе су му награде донеле те улоге, постхумно је добио и Добричин прстен, а признање са његовим именом, које ЈДП додељује од 2021. "за изузетну уметничку креацију", труде се да заслуже глумци који долазе.

Они који су га познавали, кажу да је био бонвиван, хедониста - уживао је у вожњи мотором, играјући бекгемон, дружењу, утакмицама Црвене звезде... Много је читао, гледао, ћутао.

Вероватно му не би значило ни то да ли ће нека улица у граду понети његово име. Више би га, може се претпоставити, дирнуло то што је његов отац свакога дана на Небојшином гробу затицао по неку ружу. Све док се, пре тачно годину дана, није најзад придружио свом сину.

Док ми, којима глумачке награде заиста не значе ништа, остајемо награђени могућношћу да и даље гледамо Небојшу Глоговца, у сваком од многих његових чудесних живота. 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације