ЧИТАВ ГРАД У ЗНАКУ ЈЕДНОГ ГЛУМЦА: Владимир Ђуричић, управник Народног позоришта Тимочке Крајине "Зоран Радмиловић"

НАЈВЕЋИ град у Тимочкој Крајини, најпознатији у старој Југославији по чувеној "Гитаријади" и пивари, данас са својих тридесетак хиљада становника може се похвалити, пре свега, позоришним животом. А он је у Зајечару у знаку броја три: три здања, три сцене и три фестивала!

фото НП Тимочке Крајине "Зоран Радмиловић"

- Позориште је основано одлуком Окружног Народноослободилачког одбора 1946. године, па ћемо идуће године обележити осамдесет година постојања јединог професионалног позоришта на истоку Србије: од Београда, па све до Пирота - каже на почетку разговора за наш лист Владимир Ђуричић, дугогодишњи управник куће. - У међувремену, мењало је називе, а последњих година носи прилично рогобатно име, Народно позориште Тимочке Крајине - Центар за културу "Зоран Радмиловић" у Зајечару. Тако да су нам спојене функције некадашњег Дома омладине и КПЗ, као и установе "Гитаријада". Поред позоришног живота, организујемо и 40 сеоских манифестација, имамо хор и фолклор, фестивал младих песника, издавачку делатност, часопис "Развитак", биоскоп...

Матично здање театра има око 350 места, сцена у насељу Котлујевац располаже са око две стотине седишта (за мале позоришне форме), а од пре неколико година отворен је Позоришни музеј у центру града:

- Реч је о некадашњем легату Николе Пашића. Зграда се урушила, пао је део крова и плафона, ту су се скупљали наркомани и људи сумњивих склоности... Градска управа нам је ставила на располагање, а ми смо је за неколико месеци средили. Сада је то бисер културе у целој источној Србији! Посебно нас радује што смо уз њу добили и летњу сцену, гледалиште на четири нивоа седишта: осамдесет седећих и двадесетак стојећих места. Овде се одвијају позоришни и музички програми, промоције књига, циклуси филмова, део ликовне колоније... Током прошле године од маја до октобра имали смо стотинак програма у овом простору. Уз Народно позориште у Београду, једини смо театар у Србији који има сопствени музеј. Познати смо и по томе да код нас нема летње паузе: радимо дванаест месеци у години.

фото НП Тимочке Крајине "Зоран Радмиловић"

Зајечар се поноси и са своја три позоришна фестивала. У априлу се одржава Фестивал малих позоришних форми, на коме се изводе награђиване монодраме. У граду постоји и међународни фестивал посвећен деци (ЗајеЧАР), међу чијим оснивачима је и Добрица Ерић, аутор химне фестивала. Трећа фешта је и круна позоришног рада, "Дани Зорана Радмиловића" .

- Зоранови "Дани" почели су 1991. и имају, такође, међународни карактер. Одржавају се у октобру са осам представа у главном програму, које најчешће долазе из земље и региона - истиче Ђуричић.

На констатацију да не постоји ниједан град у Србији који се тако одужио једном глумцу, свом земљаку, као што је Зајечар Зорану Радмиловићу, наш саговорник каже:

- Уз фестивал и позориште с његовим именом, пре 15 година смо на иницијативу градоначелника направили и споменик. Иначе, док је Зоран био на врхунцу своје славе, а реплике из његових представа и филмова улазиле и у свакодневни говор, овдашњи челници га нису ни позивали ни награђивали... Тек је неколико пута гостовао у нашем театру. Знамо да је имао идеју да покрене радничко позориште које би било везано за Бор и Зајечар, а остала му је неостварена жеља да уради монодраму "Јона" по библијској причи... Како у Срба често бива, после смрти све се променило: кућа у којој је живео добила је спомен-плочу, улица његово име, али је најсветлији споменик Зорану фестивал. После 40 година од смрти, Радмиловић је "живљи" него икад.

фото НП Тимочке Крајине "Зоран Радмиловић"

Ђуричић додаје да су многи глумци Зоранове генерације, па и старији, заборављени:

- За Рашу Плаовића обично се зна због сцене у Народном позоришту која носи његово име... Ми га помињемо и поносимо се чињеницом да је помогао у реконструкцији нашег позоришта. Био је глумац, а по образовању грађевински инжењер. Постоји анегдота да је дошао и вратио се аутобусом. Одбио је да прихвати било какав хонорар - пристао је само на десет ћевапа...Иначе, од 1946. имали смо само две реконструкције. У почетку је то била приземна зграда еснафског дома. Срушена је у бомбардовању, али су је глумци својим рукама и уз помоћ немачких заробљеника обновили. Почетком 70-их је дозидан спрат, сада очекујемо једно озбиљније обнављање. Мада, сматрам да Зајечар заслужује ново здање са две сале... Имамо програме и на Феликс Ромулијани, због царске палате радимо и атичке драме. Тако смо поставили "Жене из Троје", "Антигону", "Електру", планирамо "Цара Едипа" или "Одисеју".

Занимљиво је да је позоришни живот постојао и пре оснивања театра. Недавно је откупљен плакат из 1924. који говори о гостовању Државног - повлашћеног тимочког позоришта из Зајечара у Неготину...

- И пре Првог светског рата овде су долазиле путујуће трупе. Оно што је културној јавности мало познато је да је Жанка Стокић била удата (за абаџију) у Зајечару. Али, сачекала је прву позоришну трупу која је овде гостовала, оставила мужа и с трупом побегла из града. Зајечар је изгубио снају, али је Србија добила дивну глумицу. Мало људи зна и да је Милан Срдоч био глумац на плати у Зајечару. Основао је драмску радионицу и Зорана "заразио" глумом.

Управник театра открива да су за претходни јубилеј, 75 година постојања, хтели да реализују три ствари: да ураде монографију, филм и представу о Зорану Радмиловићу.

- Прво двоје смо остварили, а представу је почео да ради Иван Бекјарев са две наше глумице. Нажалост, у време короне је преминуо. Тако се ова идеја изјаловила, а сада размишљамо да распишемо конкурс за најбољи драмски текст који би за тему имао Зорана Радмиловића. Током лета намеравамо да у Позоришном музеју организујемо пројекцију његових ТВ драма, јер ове године обележавамо четири деценије Зоранове смрти. Важан је датум за комплетну српску културу. Уосталом, он је реформисао глуму, донео нови стил и урадио код нас оно што је Каролина Нојбер у Немачкој.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације