ИНТЕРВЈУ - КАО ПЕСНИК СЕ ВРЛО ЧЕСТО ОСЕЋАМ КАО ТЕХНОЛОШКИ ВИШАК: Слободан Јовић, песник, добитник 37. награде "Меша Селимовић"

РАДОСТ што награда "Новости" за књигу године први пут у свом тридесетседмогодишњем трајању одлази са оне стране Дрине, у Републику Српску, није крио нови наш лауреат Слободан Јовић, коме је признање "Меша Селимовић" донела збирка "Брза пошта" у издању СКЗ и Народне библиотеке "Стеван Раичковић".

Фото З. Јовановић

А посебно му је, како вели, драго што примајући награду која носи Мешино име, показује у правцу Мајевице која је и Селимовићев и његов завичај. Јовић, који се родио у Мешиној Тузли, уверен је да је Селимовић као борац Мајевичког партизанског одреда каткад крстарио његовим ужим завичајем.

Лишен гордости и сујете, у мери у којој то човек и песник може бити, живећи у свом Тобуту на Мајевици и учитељујући у Брусници, Јовић нас изнова дарује стиховима "тихим" а невероватно снажним, песмама о наизглед малим стварима које се показују као највеће, поезијом која одише лепотом и радошћу чистог трајања.

А о књижевним наградама, па и овој, песник за "Новости" каже:

- Награда "Меша Селимовић" обасјава моју "Брзу пошту", али и претходне моје књиге и указује на њих. И "Брза пошта" је плод књижевне награде "Стеван Раичковић", која ми је омогућила да објавим нову књигу. Награда која носи Мешино име знак је да сам на добром путу и да би тако требало наставити и убудуће. Награде би требало више да буду окренуте књигама, а мање ауторима. Књига, по себи би требало да буде повод за разговор. Било какво надметање у области умјетности, по мом увјерењу, бесмислено је. Тек неколико деценија након одласка аутора, слиједи истински живот његовог дјела. Зато што нико не ради за њега, осим оно само. Концепт успјешности и ефикасности из свакодневног живота, преселио се и на поље књижевности и стваралаштва, чиме нисам одушевљен. Уколико је то што пишем поезија, волио бих да се остварим као добар, а не успјешан пјесник.

Фото З. Јовановић

Када сте се, и како, сусрели са Мешом као писцем? Какав утисак о њему носите као читалац?

- Са Мешиним текстовима сусрео сам се у програму обавезне школске лектире. Подстицај више био је у томе што је ријеч о најзначајнијем писцу из сјевероисточне Босне, али и једној од најмаркантнијих стваралачких фигура у српској књижевности 20. вијека. Селимовићевим романима, приповијеткама, студијама, дневничким биљешкама, увијек сам се радо враћао. Његови текстови могли би бити примјер књижевности која нас обликује и чини бољима.

Видите ли Мешу као песника?

- Свакако. Пјесничко у сваком тексту је, по мом осјећању, цемент који увезује цјелокупно књижевно дјело, било оно пјесма, приповјетка, роман или драма. Мешу видим као пјесника и филозофа, алхемичара који животну материју сачињену од страдања, патње и ужаса, посредством језика преображава у злато.

Беседили сте сте о неопходности поезије - да ли је она неопходна читаоцима, или самим писцима? Ко је чита, данас?

- Људима је данас, па и читаоцима, неопходно да преживе у суровом капитализму који је избрисао разлику између радног и слободног времена. У свему томе колико год преостане за поезију, више је него драгоцјено. Данашњем човјеку је неопходан смисао, а пјесничка ријеч је само један од његових облика. Поезија, попут понорнице, има своје скривене путеве и путање, немогуће их је упратити и контролисати.

Када сте, како, схватили да сте песник? Памтите ли прву песму?

- Још увијек нисам схватио да сам пјесник. Можда то постајем у тренуцима настанка пјесме. Стихове сам почео да биљежим релативно касно, око двадесете године. Сјећам се неких од раних "остварења": "Плоча", "Зрно", "Дрво"... Наивно, али искрено. Много тога у приступу свијету и животу није се промијенило ни до данас. Што је, можда, добро.

Које песнике читате, препоручујете?

- Навешћу неколико аутора који више нису међу нама: Здравко Крстановић, Рајко Лукач, Новица Тадић, Рајко Петров Ного, Петар Пајић, Љупко Рачић, Исмет Реброња, Мак Диздар, Стеван Тонтић, Милан Ненадић, Бранко Чучак, Жељко Грујић, Јован Христић, Стеван Раичковић, Србољуб Митић, Драго Куђић...

Фото З. Јовановић

А које бирате за часопис који водите, и сматрате онима који поезију на нашем језику одржавају?

- Часопис смо покренули са жељом да урадимо нешто драгоцјено за свој завичај. Свјестан сам да се писцем не постаје у књижевном часопису. Брзина је у свему преовладала. Ипак, књижевни часописи би требало да опстану и мој уреднички ангажман је скроман (можда и узалудан) допринос томе. "Бокатин дијак" је отворен за ауторе свих генерација и поетика, а посебно се радујемо текстовима млађих аутора. Радује ме ако је наш часопис допринио барем мало афирмацији некога од њих. Поезију одржавају и служе јој, како пјесници, неки мање, неки више вјерно, тако и обични људи, али и скрајнуте ствари и појаве.

Да ли се као "кориснији", члан друштва, човек, осећате у улози песника, или сеоског учитеља, што је ваша посве конкретна просветитељска улога? Како сагледавате свој позив?

- Као пјесник се врло често осјећам као технолошки вишак, а као учитељ се осјећам немоћно против технолошко-техничко-информатичке агресије на биће дјетета и дјетињство. Просвјетитељска и васпитно-образовна улоге, данашњег учитеља, па и сеоског, сведене су на минимум, а наглашене су административне, техничке и чиновничке улоге. Васпитач губи битку са агресивним информатичким окружењем, којег ниједна средина није поштеђена. Милован Данојлић је рекао да је према дјеци могуће гријешити на два начина: да будете сувише благи или сувише строги. Овај први начин сам усвојио као своју педагошку филозофију, уз свијест да је понекад и "Не" израз љубави. Покушавао сам да посредујем увјерење, колико је то могуће, да је учење важно, али да је доброта најважнија. Од таблице дијељења, важније је знати уистину подијелити нешто са другим, и само тим поступком добијен резултат биће уистину тачан. Лијепо је знати шта су именице, али најважније су узајамност и саосјећање.

Фото Приватна архива

Ваше својевољно "изгнанство", бивствовање ван буке урбаних средина, неизоставни је део тумачења ваше поезије. Када и како сте донели такву одлуку и јесте ли је икада довели у питање?

- Живот у овом амбијенту је дио нужности и слободног избора. Не сматрам то неким посебним подвигом. Једноставно, човјек се ту роди, буде бачен у свијет, како се каже, живи и не пропитује пуно тај контекст. Не сматрам да је умјетност, па и поезија, условљена урбаним или руралним срединама. Њена модерност зависи од питања која поставља и подједнако је остварива у градској вреви и у сеоској идили.

Како из тог, ретко измештеног угла посматрања, дакле са висина ваше Мајевице, изгледа поглед на бањалучку кошницу?

- Мајевица представља мост између источног и западног дијела Републике Српске. На око двјесто километара су и Београд и Бањалука. Свако подрхтавање тла и природно и друштвено, осјети се и овдје. Такође, по мом осјећању, овдје се, на свакодневном нивоу одвија оно што се зове "нормалан живот", осим што нас повремено војници у страним униформама подсјете ко је, у ствари, главни. Република Српска је настала у њеном источном дијелу. Влада, Скупштина, РТРС, СРНА, Удружење књижевника Републике Српске..., утемељени су у источном дијелу, и власти би требало некад тога да се сјете. Лијепо је што имамо Бањалуку, али наша мјеста су и Чајниче, Берковићи, Хан Пијесак, Соколац, Рудо, Љубиње, Калиновик...

А како бисте сагледали и протумачили, у ширем дугорочнијем контексту, положај Срба у оквиру БиХ? И сопствени, положај и улогу, у свему томе?

- Биће тешко, али никада није било лако. Себе видим као малог посленика на пољу културе, "зрно на општем гумну" (Никола Кољевић). Настојаћу да узорно уређујем часопис који већ деценију и по излази у Лопарама, као и књижевну едицију која се ближи свом тридесетом наслову. Немам великих жеља и амбиција, утолико су већи изгледи да се понешто од тога реализује.

У којој мери пратите дневнополитичка дешавања и како видите интервенције Запада ка председнику Републике Српске?

- Дневнополитичка збивања пратим умјерено, у мјери у којој то долази до мене. Сматрам да сам неталентован за политику и политички живот. Никада нисам био члан ниједне политичке организације, тако је и данас. То је једна од ријетких чињеница на коју сам поносан у свом животу. Нису ми претјерано симпатични поједини естрадно-забављачки наступи нашег предсједника, али он је наш легално и демократски изабрани предсједник и представник. Тренутно га прогањају и суде, а ја сам увијек на страни прогоњених. Уз помоћ оскудне маште, не могу да замислим неког мог сународника који је извршио инвазију на Сјеверну Рајну-Вестфалију или Баварску, смјењује њихове представнике, мијења устав... Уколико се тако нешто, пак, деси, протестоваћу у корист Нијемаца.

Стрепим од рударења литијума

Да ли вас и шта највише брине када је у питању будућност вашег краја, Мајевице?

- Када смо већ на осјетљивом политичком пољу, желим да искажем забринутост, коју дијелим са огромном већином Мајевичана, у погледу политике рударења коју показује Влада Републике Српске на подручју Мајевице. Само у 20. вијеку мој завичај је преживио четири брутална дисциплиновања и "утјеривања у памет": "купање" челиком у два свјетска рата, као и у Одбрамбено-отаџбинском рату, али и осиромашено-уранијумско "купање" 1995. године. Стрепим да намијењени нам литијумски третман не бисмо преживјели.

Препоручујемо

Култура

0 3

ДОДЕЉЕНА НАГРАДА "МЕША СЕЛИМОВИЋ": Јовићева "Брза пошта" проглашена за књигу године

24. 02. 2025. у 12:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације