ТЕЛЕВИЗИЈА "ОТИМА" ПОЗОРИШНЕ АУТОРЕ: Интервју - Редитељ Марко Мисирача о "Србији ол инклузив", домаћем тексту, потказивању живота...

РЕДИТЕЉУ Марку Мисирачи ова сезона се "позлатила" с драмским писцем Владимиром Ђурђевићем: њихова заједничка представа "Бајка о позоришту" обележила је деценију постојања у Звездара театру, а ових дана исти двојац премијерно је у Народном позоришту Кикинда са успехом поставио и "Србију ол инклузив".

фото Н.Скендерија

Реч је о првој Мисирачиној представи у овом граду и Војводини, мада његов редитељски потпис носе многи наслови у Београду, Крагујевцу, Бањалуци, Сарајеву, Копру, Зеници, Приједору. Са Тихомиром Станићем већ трећу годину води глумачку класу на Академији уметности, а део свог времена с радошћу посвећује писању монографија о великим уметничким именима.

Иначе, комад Владимира Ђурђевића имао је пре четири године праизведбу под другим називом и адаптацијом, као "Берачи снова" (режија Боба Ђуровић) на сцени Звездара театра.

- Тако су "Берачи снова", заправо, наша "Србија ол инклузив". Док је Влада писао овај комад, имао сам част и задовољство да читам различите верзије. Тада сам сугерисао да је најтачнији назив "Србија, ол инклузив", па сам тако "вратио" наслов који ми се највише допао - каже у разговору за наш лист Марко Мисирача. - Мислим да је важно промовисати домаћег аутора. Кад год сам био у прилици на томе сам радио, зато сам и у Сарајеву поставио на сцену адаптацију романа Ненада Величковића.

Наш саговорник подсећа да је Ђурђевић увелико познат као комедиограф, сценариста многих и радо гледаних хумористичких серија, сјајних и дуговечних позоришних комада:

фото З.Јовановић

- И то увек на карту више. И овде, и у Загребу, Сарајеву, широм региона. Један је најизвођенијих савремених комедиографа. Ипак, жао ми је што га више нема у театру. Али, то је проблем наших позоришта која нису спремна да мотивишу ауторе као што су то некад радили са великим драмским писцима. Уосталом, нису преко ноћи ни Ковачевић ни Аца Поповић постали велики. Данас је тржиште много другачије. Лепо је што писци раде и на телевизији, али она често "отима" потенцијалне одличне позоришне ауторе. Из познанства са њима знам да не могу да стигну да раде за театар, као и да, једоставно, нису мотивисани. Позориште би требало да улаже, материјално и логистички, у те ауторе. Штета што није тако. Зато сам увек спреман да радим домаћи текст.

Мисирача наглашава да је Ђурђевић настављач препознатљиве балканске, југословенске и српске комедиографске традиције:

- Он омажира и надграђује неке ствари и начин на који су писали Брешан, Ковачевић, Мате Матишић, као и многи претходни великани комедиографије. У овом комаду на веома леп начин приближава се Ковачевићу кроз ликове породице Кубуровић, а у језику је, негде, близак Аци Поповићу. У сваком случају, дубоко је укорењен у време у коме живимо, стварајући своје аутентично дело. Публика је сјајно реаговала на премијери, а прва реприза је одмах распродата.

фото З.Јовановић

Пред гледаоцима се нашла, објашњава Мисирача, прича о типичној сеоској породици, која покушава да преживи транзицију у мутним временима. Са свим својим пријатељима и непријатељима - за које су мислили да су им пријатељи:

- А опет, упркос чињеници да говоримо о трагичним и мрачним стварима, пошастима које вребају младе људе не само у граду него и селу (наркоманија, зеленаши и друге лоше појаве), кроз цео комад провејава елан витал нашег човека, који све преживљава... Колико год да комад реалистично води причу кроз представу, крај има домановићевско заоштравање, што ми се посебно допало. Још једном ми се доказала Ковачевићева максима да позориште потказује живот: текст је писан пре шест-седам година, а још је актуелнији него у време настанка. Уосталом, позориште је увек "сада и овде". Све се само од себе отворило, што је и блиставо и страшно, како би Беким рекао.

Редитељски ангажман који је претходних година имао широм бивше СФРЈ за Мисирачу је веома инспиративан, јер се уметници на целом овом простору добро препознају:

- Нема језичке баријере, менталитет је сличан, па се ми из позоришног еснафа лако повезујемо. Мала је наша заједница. Знамо се са фестивала, једни другима смо гледали представе или били у жиријима. Чини ми се да у културолошком смислу, заправо, никад нисмо били повезанији. Размењују се филмови, читају књиге,посећују представе.

Тако ће, за мање од месец дана од кикиндске премијере, наш саговорник кренути у нову позоришну авантуру:

- Требало би да средином марта почну пробе представе "Мајстори, мајстори" Горана Марковића у Бањалуци. Сада са драматургом радим адаптацију, пребацујемо причу из филмског сценарија у позоришни текст. Верујем да ће бити занимљиво. Једна верзија "Мајстора" већ је била у "Бухи", у режији Милана Караџића. Ми радимо нешто другачије, а оно што ме радује да ћу поново сарађивати са ансамблом Народног позоришта Републике Српске. Већ се добро познајемо, а у новој представи биће ангажован готово цео бањалучки ансамбл.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације