Култура

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Механика навике

Драганa Бошковић

12. 03. 2025. у 05:00

ПОЗНАТУ, спретно написану комедију нарави "Чаробни кофер госпође Х", или као у наслову ове представе редитељке Катарине Жутић, славни Борислав Пекић је написао у сопственом маниру, вивисецирајући уочене мане полова, овога пута - у кризној ситуацији тајног љубавног састанка, у јефтином хотелу.

Састајући се, после петнаест година, да најзад реализују љубавну везу, сада већ у браку са другима, Госпођа Х и Господин Y су притиснути пртљагом савести, стида, стечених брачних навика, својим наслеђем и конвенцијама од којих нема одмора. Сам Пекић је ову шармантну, на моменте и болно препознатљиву игру градирао од само смешне претеране бриге љубавника, да неко није видео његову драгу како улази у хотел, до гротеске, сарказма и готово клиничког приказа конвенционалног шаблона замене осећања дужностима, што, изгледа, човека(жену) коначно мења и одводи од његове(њене) људскости.

Редитељка је, да би појачала ефекат ове обезљуђености, на почетку и на крају педставе тајне љубавнике поставила у карактер робота, а та механичност и условљеност техником, а не емоцијама је омогућила да читава игра Дејана Луткића и Катарине Жутић добије још једну димензију - конфликт са сопственим људским потребама, а онда и са партнером и друштвеним нормама, који се чине битно прихватљивијима, ако им се да допуштен цивилизацијски миље. Његова паника око тајности састанка и њена брига да све, од међусобног односа, до распореда и чистоће јефтине хотелске собе буде "као код куће", допуштају да отварање госпођиног кофера, у коме су све потрепштине за чишћење собе и "упристојавање" љубавног чина спаваћицом и четкицом за зубе постану природни.

Нарастајући до енормних размера, опсесивност баналним и клишеом постаје игра у игри, па се више и не очекује љубавно, већ друштвено разрешење ове, нарастајући непријатне, зараћене ситуације.

Актери игре Катарина Жутић и Дејан Луткић су, искључиво својом супериорном игром (сведена сценографија је дело Младена Хрвановића, костим Јелене Петровић) успели да држе пажњу током читаве представе, предвидиве и виђене, свежином свог "сајбер" израза и увођењем савременог дистанцирања од емотивне блискости, која време у коме смо чини природном средином за роботизоване јединке, које стрмоглаво јуре ка крајњој безличности, што постаје и друштвени диктат.

Музика Александре Ковач и Романа Горшека је равноправни партнер у грађењу ове антиилузије.