ФЕНОМЕН ЦАРСТВА: Радивој Радић и Коста Николић о Византији и цару Душану

ДВЕ значајне књиге наших угледних историчара објављене су у издању "Лагуне": "Византијски свет" Радивоја Радића и "Харизма цара Душана" Косте Николића.

Капија у Никеји, Фото Б. Субашић

Радићева књига говори о томе како се живело на византијском селу и у граду, како су прослављани празници, како су живели мирјани, а како духовници, шта се јело и шта се пило, какви су били школство и образовање...

Византија или Византијско царство, по ауторовим речима, уобичајени је назив за средњовековну државу која је постојала више од хиљаду година. С обзиром на чињеницу да је њен законски и административни систем задржао многа римска обележја, може се сматрати наставком Римског царства.

- У односу на античко наслеђе Византија је с временом претрпела значајне промене и постепено је прерасла у хришћанско царство и превасходно државу у којој је говорни језик грчки, на Балканском полуострву и источном Средоземљу - наводи Радић. 

- Византинци су себе називали Ромеји (Римљани), а своју државу "царство Ромеја", па се њен владар до краја постојања царства потписивао формулом "у Христу Богу верни цар (василеус) и самодржац (аутократор) Ромеја". Термини Византија и Византијско царство заправо су вештачки и представљају изум модерне науке, а у вези су са древним градом на европској страни мореуза Босфор, који се називао Византион.

Душанова задужбина Свети арханђели код Призрена, Фото Б. Субашић

На темељима тог града, пише аутор у уводу, Константин Велики је у првој половини IV века подигао велелепни мегалополис и преименовао га у Константинопољ (Константинов град).

Тако је термин Византија као назив за државу уведен у XVI веку, када она више није ни постојала. Учинио је то Јероним Волф (1516-1580), немачки класичар и пионир византологије, који је исправно уочио да постоји јасна разлика између Римског царства I, II и III века и царства IV и каснијих столећа.

- За Византију је изречена оцена да представља непоновљив спој римског државног уређења, грчке културе и хришћанства. Тек прожимањем та три елемента настао је историјски феномен који називамо византијска цивилизација. Византија је држава која нема свог историјског наследника. Премда поседују поједине од поменутих атрибута, нису то ни царска Русија, ни модерна Грчка, нити било која друга држава - истиче Радић.

Коста Николић, Фото Народни музеј Краљево

Радивој Радић, Фото П. Милошевић

Књига Косте Николића доноси један нови, али неспорно свеобухватан поглед на епоху краља и цара Стефана Душана. Велики српски средњовековни владар, његова улога и место у историји, сагледани су и кроз призму протеклог времена у оквирима својеврсне "културе памћења" у нашој средини.

- Српски народ има дугу и лепу средњовековну историју, током које је развој државе под Немањићима средином XIV века, за време Стефана Душана, деветог владара из династије Немањића, омогућио проглашење царства и веровање да ће Срби бити способни да замене уморну Византију и зауставе надолазеће Турке. Разлога за таква очекивања било је више: српско царство, које се протезало од севера Балканског полуострва до Коринтског залива, располагало је значајним економским потенцијалом и идеолошком баштином Византије.

Стефан Душан је од својих предака наследио јаку државу, која је сигурним корацима корачала ка врхунцу војне и политичке моћи. Капитал стицан током владавине његовог деде и оца омогућио му је да Србију уздигне у најјачу силу на Балкану Стефан Душан јасно је зацртао циљеве своје владавине: да настави путем свога деде - Светог краља Милутина.

Од тог тренутка па све до смрти увећавао је своју државу, која је управо за његовог времена била највећа у својој историји. Србија се ширила на рачун Византије - са запоседањем старих грчких градова и читавих области Стефан Душан је преузимао и владарску идеологију византијских царева (василевса).

Фото промо

Фото промо

Словени, Арапи, Јермени...

ЗА Византијско царство не може се рећи да представља историју Грка у средњем веку.

Напротив, реч је о држави која је била мултинационална и космополитска у правом значењу тих израза: насељавали су је различити народи и бројне етничке групације. Према једном истраживању византијских аристократских породица XI и XII столећа, чак 25 одсто, то јест четвртина, била је страног порекла - словенског, арапског, јерменског, латинског.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације