IN MEMORIAM - МАРИО ВАРГАС ЉОСА: Одлазак и последње латиноамеричке књижевне звезде

БОЖАНСКИ надарен приповедач, пре свега. Тако су га описали чланови шведске Академије образлажући Нобелову награду за књижевност која је те 2010. отишла у руке Мариа Варгаса Љосе, перунаског писца који је преминуо прекјуче у родној Лими, а не у Шпанији чији је држављанин и становник био током великог дела живота.

Профимедија

Та се 2010. памти као једна од оних година када је ово, најзвучније међу признањима Нобеловог комитета припало писцу (за) ког је знала цела планета.

Јер откако је закорачио на књижевну сцену, Љосу су пратиле контраверзе, критике неретко преоштре али и огромна читаност, узбуђење публике пред сваким његовим делом... А било је у том огромном опусу који је неуморно исписивао готово до самог краја, понечега за баш сваког од нас. Јер у својих је 89 година Љоса успео да оживи невероватан број различитих личности, не само на папиру већ и у самом себи, да брани толико различитих идеала и веровања, увек бивајући аутентично контраверзан, успео је да измашта и подари читаоцу толико разноврсних прича... 

Foto: Profimedia

Ипак, све време је доследно веровао у једно - у речи и њихову моћ, у то да се писањем може мењати историја, да је оно чин побуне. А речи су га слушале, ма колико је често умео да се пожали како му слике и приче измичу док покушава да их обузда и преточи на папир. Напросто, био је мајстор.

Нобелова му је награда дошла, рекли су тада, и због "његове картографије структура моћи и оштрих приказа појединачног отпора, побуне и пораза". А линије су се тих Љосиних мапа, унутрашњих и спољашњих, непрестано исцртавале, полазећи колико из његових унутрашњих тачака превирања којих је било од најранијег детињства, једнако као из вазда узаврелог тла јужноамеричког континента. На који је и он, као звезда латиноамеричког "бума", тако спектакуларно скренуо пажњу целе планете још шездесетих, када су он, Габријел Гарсија Маркес, Карлос Фуентес, Хулио Кортасар заувек неповратно изменили књижевну мапу света. Сада је, као последњи међу њима, тај свет напустио.

Профимедија

Од почетака, до краја, Марио Варгас Љоса остао је веран свом времену, проживео је и преломило се кроз његов литерарни имагинаријум све што чини другу половину столећа за нама, не само на континенту коме је рођењем припадао. Прешао је и лични, дуг и вијугав пут од револуционарних шездесетих до ултраконзервативних деведесетих, када је некадашњи ватрени левичар, управо 1990, био кандидат за председника Перуа - као представник једне странке центра-деснице. Председник, срећом, није постао. Срећом, јер би имао мање времена за писање, а то је једина улога без које није могао, за коју је био предодређен. Да буде писац, и то један од највећих.

После низа романа до краја уроњених у друштвенополитичка збивања, Љоса је најпре "открио хумор" како су то описали критичари - и бриљирао. Потом је исписао и први свој еротски роман, "Авантуре неваљале девојчице", и упркос томе што су стари читаоци једва успевали да препознају овог новог Љосу - поново је очарао свет, а чини то и данас, и чиниће једнако још дуго у свету без њега.

За "Новости" је, тада, устврдио да је "у готово свим књигама писао о љубави, али љубав, пре овога, није била доминатна тема".

- Да бих могао да напишем "Авантуре неваљале девојчице", морао сам да дођем у ове године и проживим све оно што сам проживео. Зато је, осим љубави, овде реч и о носталгији, о детињству које је давно прошло и за мог јунака и за мене - испричао је нашој новинарки Ани Попадић у првом од великих интервјуа, додајући да "еротика обогаћује љубав".

- Љубав је једино осећање које те диже у небеса, али и чини несрећним и фрустрираним. То је уистину срцепарајуће искуство - рекао је тада, човек који је и у љубави проживео више од једног живота.

Профимедија

Више је пута и нашој новинарки Љоса поновио колико воли Србију, колико га радује огромна љубав овдашњих читалаца према његовим књигама (доказана и у никад дужим редовима читалаца који су чекајући на потпис нобеловца "камповали" пре књижаром његовог српског издавача, "Лагуне"), како носи лепе успомене из посете нашој земљи деведесетих, када је "у Београд дошао да подржим групу интелектуалаца и новинара који су бранили право на слободно мишљење и критику", док је Србија била у центру пажње светске јавности, због ратова на Балкану.

- Сви ти интелектуалци и новинари које сам упознао имали су заједнички став и активно учествовали у политичким променама - навео је тад за "Новости", гласно устврдивши да Србији место јесте у Европи, и не подсећајући (као истински маг речи, писане баш као и јавно изречене) на то како је у својим колумнама у шпанском "Паису", објављиваним у време НАТО бомбардовања 1999. године, подржавао агресију на Србију како би "спасли Косоваре од уништења", чак окривљујући НАТО што није започео своје бомбардовање 1990.

Неколико година касније истој је новинарски испричао, говорећи о роману "Бурна времена" и лажним вестима, како данас највише лажи фабрикују власти и светски моћници.

Искрен, темпераментан, бриљантан какав јесте био, до краја уверен да интелектуалац, пре свега писац, не сме да бежи од политике макар и поносно низао све саме грешке и промашаје - успео је да готово без речи призна, и превазиђе, своје грешке. И да не укаља љубав овдашње публике према њему, Марију Варгасу Љоси - писцу, великом. Једном од највећих.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације