ПЕСНИЦИ КОЈИ СУ ГИНУЛИ ОД УНУТРАШЊЕГ МЕТКА: Књижевни матине "Недостају нам" посвећен великанима одржан у Дому Вукове задужбине

ПОД насловом "Недостају нам" у Вуковој задужбини данас је одржан књижевни матине посвећен једанаесторици недавно преминулих песника иза којих је остао велики и несумњив траг.

Фото Н. Скендерија

То су: Љубомир Симовић, Милован Данојлић, Петар Пајић, Рајко Петров Ного, Алек Вукадиновић, Крстивоје Илић, Добрица Ерић, Слободан Ракитић, Бранислав Петровић, Ранко Јововић, Манојле Гавриловић.

Истичући да су сви они Вукови дужници, академик Матија Бећковић је, отварајући скуп рекао:

- Деведесетих година почели су један за другим да одлазе наши највећи писци. Све се то сматрало природним, а ништа није било природно, људи су просто пуцали, гинули од оног такозваног унутрашњег метка. Настали су и нови обичаји, да се одлазак уметника готово и не обележава. Што је било више ТВ канала то је било мање вести о умрлима, не само писцима већ и сликарима и музичарима. На њиховим испраћајима било је све мање њихових колега, а некада су на сахране долазили не само писци, већ и келнери кафана у које су тако радо одлазили. Дошло је до тога да се брига о сахранама само што не препушта неким агенцијама како породице не би биле оптерећиване. Покушавао сам да пребројим преминуле, али чим дођем до неке бројке, том списку се придружује нови. Може се рећи да су сви они умрли у истом дану и од исте болести сви пелцовани, како је рекла Десанка. Били су то људи божијег дара који се ретко рађају и још ређе ће се рађати.

Говорећи о онима којих више нема Бећковић се присетио Бранислава Петровића кога је срео испред Шуматовца само два, три дана пре смрти. Свестан свог краја, Бранчило, како су га сви називали, рекао је: "Ево шта ми се десило". Данојлић је био човек са огромним даровима, а Петар Пајић први песник кога је Матија срео у Ваљеву и од кога је сазнао о многим писцима које ће касније сам упознати. Колунџија је био као нека врста Рембоа. У 

Фото Јутјуб, Ж. Кнежевић, В. Данилов, З. Јовановић, Н. Фифић

Паризу је био учитељ деци наших гастарбајтера, али говорни француски никада није успео да савлада. Жеља Миодрага Павловића је била да се сахрани у Београду, где су почивали његови родитељи, а завршио је у једном месту код Штутгарта. Некада је, подсетио је Бећковић, постојао обичај, као у случају Вука да се остаци великана пренесу у њихову земљу, а сада то више никоме не пада на памет. Бећковић је подсетио на трагичну судбину Милана Ненадића који је са супругом настрадао у пожару, као и на Слободана Селенића који је отишао на летовање у Солун, вратио се, био оперисан, завршио у колицима и више није могао да говори.

Кроз низ аутентичних причица и анегдота на ликове и дела песничких великана осврнуо се Драган Лакићевић према чијој идеји је и организован овај скуп. Он је подсетио на песничку књигу "Источници" Љубомира Симовића која се почетком осамдесетих нашла на мети оркестрираног напада партије. Слободана Ракитића описао је као озбиљног и тужног човека што му је било у природи. Као уредник програма на Коларцу, часописа "Савременик", председник УКС и председник СКЗ показивао је изузетну савесност. 

"Чича" је, како су га сви звали, сваког дана био у Задрузи. Алек Вукадиновић је сав живео за поезију и оставио драгоцену књигу "Кућа и гост", док је Петар Пајић био и велики Ваљевац и велики Београђанин. Крстивоје Илић у главном граду никада није имао стан, живео је тамо где би га неко примио и писао сјајне елегије у којима је певао о себи. Према речима Лакићевића, Адам Пуслојић је био велики песник и велики скрибоман.

Фото В. Данилов, приватна архива, З. Павловић

На заједничким путовањима на Косово неуморно је радио исписујући стотине страница, при чему је волео да стихове посвећује другима, највише песницима. Песник из Подгорице Бранко Јововић је каснио на сваки састанак, само зато што су га у граду препознавали и сретали многи, желећи да са њим поразговарају, међу којима је било и оних из супротног идеолошког табора. Пола живота Добрица Ерић је провео у Гружи, а пола у Београду, а Рајко Петров Ного је написао једину малу збирку за децу чији је рецензент био Душан Радовић. Када су Манојла Гавриловића питали пише ли и он за децу, добијали су често одговор: "Они слабији стихови - то су за децу".

Кратке биографије песника прочитала је Александра Жежељ, док је стихове казивао глумац Јанко Цекић. Председник Скупштине Вукове задужбине Бошко Сувајџић је најавио да је ово први од планираних матинеа који ће се у овој културној институцији одржавати сваког месеца, а чији ће уредници бити Драган Лакићевић и Александра Жежељ.

Скуп је завршио Бећковић цитирајући Шекспиров стих: "Најдужа је прва ноћ у гробу".

Фото Н. Скендерија

"Олимпија" на болесничкој постељи

СА двадесет и нешто година Милован Данојлић је ушао у школску лектиру, истакао је Лакићевић и рекао:

- Целог свог живота је неуморно писао и то на писаћој машини "Олимпија". Када је оболео, тражио је да му се донесе и сваког дана ју је стављао на кревет и куцао на запрепашћење болничког особља навиклог на компјутере.

Препоручујемо

Култура

0 3

Удахнуо је живот телу без осећања: Филм "Странац" Франсоа Озона из угла француске критике

26. 04. 2026. у 06:30

Култура

0 0

Оскар за најбриткија пера: "Вечерње новости" расписале 58. Конкурс "Пјер" за најбољу карикатуру, основан 1967. године

25. 04. 2026. у 06:30

Култура

0 0

Никада није бежао од себе: У Суботици, у 81. години, преминуо академик Саво Халугин, један од наших најистакнутијих ликовних уметника

24. 04. 2026. у 18:33

Култура

0 0

Деци треба више књига и више читања: На 29. књижевним сусретима "Гордана Брајовић" у Алексинцу додељена награда Весни Видојевић Гајовић

24. 04. 2026. у 18:01

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације