Култура

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Стварност је постала театар

Драгана Бошковић

30. 05. 2025. у 09:00

РЕДИТЕЉ Борис Лијешевић се, уз тумачење велике драмске литературе, специјализовао за психодрамско трагање за најдубљим покретачима уметничке игре, урођене потребе људског бића.

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Стварност је постала театар

У представи "Моје позориште", своју животну и стваралачку зрелост крунише сценским приказом сопственог живота и оних његових каскада, које обично остају дубоко закопане у позадини траума које вапе за смислом, вечитим мотивом стварања драмског уметника. У току свог бављења театром (и обрнуто), Борис Лијешевић је неки наш Пер Гинт, који, кроз различите аспекте, покушава да осветли пут преласка из друштвених и животних конфликата до њиховог разрешења у универзуму позоришне уметности, са или без утврђеног текстуалног предлошка за сценску игру.

У представи "Моје позориште", Лијешевић је и приказао, и одиграо на сцени, сопствено одрастање, трауме које су га обележиле (смрт оца, пресељење у нови живот, везаност за старијег брата, траћење талента...), претовчиши их у универзалне мотиве, из којих сваки стваралац црпи инспирацију за своје дело, процес колико узбудљив, толико и болан и субверзиван по осетљиво, увек дечје биће уметника. У том пергинтовском трагању за кореном своје везаности за позориште, аутору су много помогли пријатељи, и сами дубоко уроњени у трауму сценског и драмског стварања - Небојша Илић, Бојан Жировић, Бранка Шелић, Ана Мандић и Војин Ћетковић. Играјући главног јунака психодраме, у тој улози су се мењали сам Лијешевић, Небојша Илић и Ана Мандић, играјући, притом, и улоге чланова његове породице. У улози оца, бриљирао је Војин Ћетковић, чија је појава на сцени успоставила вертикалу, око које је Лијешевић сачинио концентричне кругове својих животних догађања, увек у корелацији са очевим погледом на свет и његовим промашајима, одраженим у страховима и дилемама сина, чије истраживање гледамо на сцени. Оно неодољиво у овом животно-уметничком путу редитеља, који је добио највеће награде за своје дело и професор је позоришне уметности је аутоиронија и здрави хумор, са којима он приповеда и представља свој породични живот, један заувек завршен сопственим одрастањем, и други, актуелан, за који се бори и над којим бди, да га наслеђе не уруши. Са друге стране, "мој живот у уметности", како би рекао Станиславски, Лијешевић вивисецира не мање сурово, признајући и себи, и гледаоцу, да уметник превише багателише свој таленат недостојним, практичним изборима, који га одводе од аутентичности, једином критеријуму за уметнички успех.

Сведена, а спретна сценографија Саше Ивановића, одлично одабран костим Марине Сремац, музика коју је креирао ЛП дуо, спонтаност и сценско искуство Бориса Лијешевића, као и наклоност и љубав које је овај уметник стекао својим животом и радом међу љубитељима и поштоваоцима театра учинили су вече откривања Лијешевићевих честитих покушаја да сам себе поједе на сцени Атељеа 212 (као нека својеврсна аутофагија) необично интимним за свакога у публици и на сцени. Живот је постао позориште, а то је највише што уметник може да да, у чему само гледалац може да му помогне и да га подржи.