ДУХ ОБЕЛЕЖЕН ПОЗОРИШНОМ ПРАШИНОМ: Интервју - Горан Шушљик, глумац, о "Анђели", Мими и Милану Караџићу, БДП...

НА Летњој позорници Београдског драмског синоћ је на репертоару била премијера комада Стевана Копривице "Анђела", у режији Милана Караџића.

фото З.Јовановић

Црнохуморна комедија окупила је на сцени универзитетског професора, власника печењаре из Борче и младу медицинску сестру - да у скученом простору болесничке собе и пред извесном близином смрти, покушају да помире разлике и пронађу топлу, људску блискост...

Исти наслов пре четврт века праизведен је у Звездара театру: власник печењаре и онда је био Мима Караџић, док у друге две улоге сада гледамо Горана Шушљика и Сташу Николић. Прва инсценација имала је дуг и успешан живот, можда и због тога што испод првобитног смеха леже слојеви туге, страха и неизвесности који сваком човеку постављају нека одсудна, животна питања. Копривица је, како каже, покушао сам да напише комедију о умирању, мада комедија и смрт не иду баш под руку, али ни јунаци овог комада не иду подруку, а опет су се пронашли и постали нераздвојни... Професор социологије у новој редитељској поставци је Горан Шушљик,а на питање да ли је и раније сарађивао са опробаним позоришним двојцем Копривица - Караџић, одговара:

- Најважнији сусрет у мом позоришном животу био је са Миланом Караџићем. Био је мој први редитељ, а сусрет се десио у Позоришту "Бошко Буха", давне 1992. године, са представом "Принц Растко, монах Сава". Недавно смо у Народном радили наставак те приче, тако да контуинирано сарађујемо још од деведесетих година. Са Мимом сам играо само једном, у "Бухи" 1999, у представи "У цара Тројана козје уши". Стевана Копривицу као глумац никада нисам имао прилику да тумачим, иако га знам дуги низ година. Пре свега, као аутора дивних, људских комада са нечим сентименталним, романтичним,а ипак драматичним. Гледао сам те представе, дружили смо се интензивно док је још живео у Београду. Први пут играм у неком његовом комаду и баш ми је мило.

о С Миланом сте, пак, остварили много заједничких представа?

- Сарађивали смо интензивно дуги низ година, док сам радио у "Бухи". Не само као члан ансамбла, него и касније. Остварили смо велики број наслова у то, условно, златно "Бухино" доба. Између осталог, играо сам у "Василиси Прекрасној", "Царовом заточнику", "Мачору у чизмама". Памтим као дивно време не само због мојих почетака, него и зато што сам доста тога научио од Милана. Он је један од стубова онога што ме је касније гурнуло даље.

фото Д.Удовичић

о Чини се да је један од најзначајнијих Караџићевих квалитета привидна лакоћа с којом ради представе?

- Могу да се сложим с тим. Да, наизглед лакоћа, јер тако треба да изгледа на сцени. Чини ми се да је такав и његов однос према животу. Одликују га непосредност и једноставност, без неких великих, лажних претензија. Не може се рећи да је и без концепта, управо због тога што га наизглед нема. Дакле, то је концепт једне јасне слике, чисте драматургије и доброг рада с глумцима. Милан је много радио у позоришту за децу, првенствено бајке. Сам за себе и каже да је редитељ бајки. На неки начин, без обзира што "Анђела" нема бајковиту тему, с таквим односом радио је и на овом Стевановом комаду. Кад неког тако дуго познајеш није једноставно, јер се, као, неке ствари подразумевају. С друге стране, свакодневно смо имали озбиљног посла на пробама. "Мирили" смо тај приватни однос са оним што су нам позоришни задаци.

о "Анђела" је имала праизведбу 1999, такође у Караџићевој режији, у Звездара театру?

- Дуго се играла и то са великим успехом. Прошло је од тада довољно времена и може поново да се изводи. Мислим да ће имати дуг век, на наше задовољство и на задовољство публике. Такав је, некако, и комад.

о Ви играте универзитетског професора?

- Да, професора социологије. То му је занимање које за позориште већ на почетку доноси доста информација. Човек је посвећен науци, затворен и усамљен. Стеванов комад има елементе мелодраме, једне осујећене љубави. Лазар је, дакле, осујећен човек који се нашао у немилим околностима болничке собе покушавајући да пронађе смисао свог живота. Налази га, пре свега, у идеализованом односу према медицинској сестри која брине о двојици болесника. Оно што је можда још интересантније од његовог антипода, власника печењаре у Борчи,  јесте чињеница  да баш у том Борисаву налази неког блиског. Јер, живот и околности често те "нанесу" на нешто чему ниси стремио и на шта ниси рачунао. Ствара се необична веза између два, потпуно и по свему, различита човека: социјалном статусу, образовању, интересовањима. Ипак, са једном заједничком цртом - обојица су у болници. Ова чињеница их застрашује, али и зближава.

о И то у  ванредним околностима исте болесничке собе?

- Човек и када није свестан близине смрти живи са сличним осећањем у тим околностима, још од детињства. Са годинама и искуством схватиш да други људи, ма како различити, могу да помогну кад не успеваш да упознаш самог себе. Потреба да се отвориш и склониш баријере, предрасуде, навике, па и устаљене путеве којим идеш кроз живот и ниси задовољан - задатак је који би сваки човек требало да има и заврши, пре него што се поздрави и оде с анђелима...

о Често нас "отворе" управо такви, другачији од нас људи?

- То "друго" што ти немаш, у једном тренутку (понекад из сукоба који чак не мора да буде отворен), помаже да пронађеш нешто што је интересантно и што не поседујеш, јер је свет који ниси смео да дотакнеш. Е, па то друго, забрањено воће, одједном, у несвакидашњим околностима пружа могућност да размислиш какав би ти живот био да си неко други. Комад је веома једноставан, али поставља занимљива питања и даје неке могуће одговоре. Пошто је позориште у питању, све је то закриљено театром, игром и хумором: и Стеван, и Милан, и Мима су духовити. Зато имамо прилику да се томе смејемо и - заплачемо на крају. Ту је, дакле, свега, а највише живота са позоришном прашином.

о Играте на свим београдским сценама, мада сте члан Југословенског драмског. Код нас се обично каже да неко "припада" одређеном театру. Колико је истине у томе?

- Мислим да су то спољне ствари. Суштински не значе ништа у позоришту, ако је оно добро. Постоје неке специфичности, мада се тичу малог, уског круга људи који се најчешће духовито осврћу на то ко је и чији је неки глумац... Без обзира колико је Београд велики, мали је град у позоришном смислу. Уосталом, чак и оквиру једног театра немаш само једну естетику. Могућ је неки стандард, саграђен од односа међу људима, ипак, ти односи се не тичу само нас сада већ су и питање традиције. Верујем у дух места, нарочито у позоришту. Нисмо сами: на овим сценама боравили су многи којих више нема, али су уткали и у естетику и у етику нешто стварно и "материјално". Кад си сваког дана међу овим зидовима, схватиш да је устајали позоришни ваздух задржао дахове наших предака. Одувек у то верујем, тако да се осећам делом и опште, шире позоришне прошлости. На сцени сам само лик, а оно што знам, учио сам на разним местима на којима сам играо.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације