У СЕБИ ЈЕ НОСИО ЧИТАВ УНИВЕРЗУМ: На вест о смрти Славољуба Цаје Радојчића, легендарног професора ФЛУ и једног од наших највећих вајара

УТИХНУО је један од најпроницљивијих, најоригиналнијих, најведријих гласова наше ликовне сцене: у среду 11. јуна, нешто пре поноћи, заувек је заспао легендарни професор и један од наших најбољих вајара - Славољуб Радојчић (1942-2025). Те ноћи, на небу је, после 18 година, био јединствени "Месец од јагоде", да испрати јединственог Цају.

Фото З. Јовановић

Од овог неуморног ствараоца, чија дела су била једнако, ако не и више цењена у иностранству, као и у нашој средини, још откако је средином шездесетих у Хагу освојио националну награду за скулптуру на Међународној изложби мале пластике,  на Топчидерском гробљу, минулог понедељка опростили су се породица, супруга Мирјана и син Иван, пријатељи, колеге, студенти... Сви они које је задужио својим врцавим духом и благом племенитошћу.

Рођен 1942. а потом одрастао у послератном Београду, чије је слике живо чувао до краја и верно, до ситних детаља преносио будућим генерацијама, дипломирао је на вајарском одсеку Академије ликовних уметности 1965, а две године потом завршио и постдипломске студије у класи професора Мише Поповића.

Фото З. Јовановић

Приредио је више од педесет самосталних изложби у земљи и иностранству, био редовни професор ФЛУ, радио скулптуре, цртеже и графике, које су у збиркама наших најугледнијих музеја и галерија (Народни музеј Србије, Музеј савремене уметности, Народни музеј у Крагујевцу...), али и приватним колекцијама у Немачкој, Швајцарској, Холандији, Енглеској, Италији, Француској, Русији, САД. Аутор је великог броја скулптура у слободном простору у Београду, Крагујевцу, Аранђеловцу, Краљеву, Грахову и Цазину, Прибоју на Лиму, Чачку... Освајао је и најугледнија признања: прву награду за скулптуру на Октобарском салону, награду "Златно длето" на Пролећној изложби УЛУС-а, "Политикину" награду за ликовну уметност из фонда Владислава Рибникара (1999), награду Балканског тријенала малог формата у Солуну, "Саву Шумановића" и многе друге.

Фото З. Јовановић

- Мој професор, има нас вајара и вајарки који ће са нарочитим поносом и озареношћу изговорити ове речи, на спомен имена Славољуба Цаје Радојчића - каже на вест о Радојчићевом одласку Оливера Парлић, која је код њега дипломирала, а сада је и сама редовни професор на ФЛУ. - Када сте студент, бирате класу и професора на основу уметничке и поетске фамилијарности, не размишљате много о педагошком приступу. Тек са протоком времена схватите изузетност начина преношења знања који је професор Радојчић практиковао. У шали, говорили смо, Цајина зен школа вајарства. Једноставне и готово у пролазу изречене опсервације у ствари су, непогрешиво и дубински погађале суштину, без много речи (памтимо професорове поуке из штедљивости). Оне су биле покретач и довољан услов да сами дођемо до увида и сами произведемо знање, јер се подучавати уметност може једино на такав начин. И наравно, кроз мотивационе говоре, јер професор Цаја је био неприкосновени мотиватор: да нас убеди да и најсмелија идеја може имати своје исходиште у раду и да нам је то баш тако добро (спасавајући нас од младалачке тенденциозности), као и да из ових стопа треба од шамота, цигле и бубња за веш-машину, да сазидамо пећ у класи. Бескрајно духовит, увек је имао неку причу да нам исприча, приповедајући попут меандра.

У уметничком смислу, оцењује Парлићева, опус професора Радојчића је био лекција за себе, која је студентима помогла да повежу модерност и савременост:

- Иако на први поглед једноставни и сведени, Цајини радови (и скулптуре и цртежи, јер он је био и врстан цртач не само вајар), носе у себи читав један универзум, заокружен и целовит. То је најважнија поука о мери ствари, ни превише, ни премало, већ онолико колико је потребно. Непроцењиви дар који нам је професор Радојчић дао.

А прво на шта помисли када је се сети професора Радојчића, вајарка Владислава Крстић, која је била у његовој последњој класи на вајарском одсеку, то је да студенте никада није ни на шта присиљавао.

- Никада нас није притискао, ни роковима, ни начином на који ћемо нешто радити - каже за Крстићева за "Новости". - Пуштао нас је да истражујемо, растемо, радимо својим темпом. Никада нам није наметао себе и своја схватања уметности, поетику, као ниједан професор пре, и после њега дозвољавао је креативну слободу. Учио нас је да уметност није стицање сататуса у друштву, да ту нема вредновања на некаквој лествици. Сви смо имали десетке, јер је дубоко веровао и то прено на нас, да је то посао који вреди једино ако се ради из љубави. Као професор, човек и уметник био је потпуно аутентичан и то је и код нас будио. Никада није пратио трендове и њима подлегао, тако да смо га и ми у томе следили. Био је последњи Мохиканац који је чувао дух старе Ликовне академије, а моја генерација је заиста имала срећу да захваљујући њему то осети. Али, и да научи шта је слобода и како се она осваја.

Саговорница подсећа и на јединствену личност и шарм свога професора: био је стидљив и повучен, а истовремено и јединствено духовит, што је било присутно у његовом раду:

- Такви се људи једном рађају - закључује Крстићева. 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације