НЕЗНАЊЕ ЈЕ СТРАШНО ЉУДСКО ОРУЖЈЕ: Интервју - Енес Халиловић, писац

СУДБИНА. Деси се тако да са неба удари суша, не да би људи гладни остали, но да би истину знали. И да би неко, у некој кући, искључио наду и легао да спава.

Фото: Принтсцреен/Јутјуб/ Laguna

Како изгледа кад се "искључи нада", и овом својом мишљу, сабрао је међу корице новог романа "Бекос" Енес Халиловић, један од наших најзначајнијих савремених песника и писаца. После шестогодишњег "чешљања" новинских текстова, судских списа, полицијске документације, разговора - настало је, како каже, сведочанство о времену у којем живимо, али и ономе на шта је човек све спреман. А спреман је да из користи убије, чува покојника у замрзивачу, покраде мртваца, направи псећу вилицу (и наплати "ујед" од државе), киднапује дете, превози хероин у колима хитне помоћи... Ипак, писац каже да је "Бекос", пре свега, роман о деци.

- Ово је књига о деци која нису имала пажње, подизаној без родитеља или оној коју су одгајале тетке. Желим да читалац све моје ликове посматра као децу и кроз наш однос према њима: колико смо им дужни, шта од нас очекују и да ли смо са њима онда кад смо им најпотребнији. Детињство је важан простор и сваки живот можемо посматрати кроз призму детињства.

о Приповедање почиње прилично лагано и хуморно, са сценама на нивоу вица о "помамљеној" жени и брачном неверству. Следи нагли заокрет и оно што би се могло назвати "изложбом народног неморала"?

- То је заправо прича о целом Балкану, од Триглава до Црног мора, одакле крећу велике миграције и многе несређене ствари. Треба нам много реда и закона да се вратимо дисциплини и поштењу. Литература јесте ту да сведочи о свему што се дешава и што писци виде. Није моје да правим црно-беле ликове, моје је да покажем мој доживљај света и времена у којем живим. Зато је роман сведочанство не само овог краја, Пештерске висоравни, него целог Балкана и његовог значаја кроз историју. То је и прича о миграцијама, расељавању и вековном одливању становништва.

фото промо

о Вашим истинитим и могућим причама потврђује се теза да је дете отац човека?

- Не само да је детињство оставило трага у сваком одраслом човеку, већ бих рекао да нико никада и није изашао из те опне. Ми само физички растемо, али остајемо деца. Желео сам да литерарно проговорим кроз став да је тај период корен свега потоњег. Дакле, мој роман јесте о деци која ми јесмо, као и о деци која од нас нешто очекују.

о За вашег јунака Амела, односно Амелу ("Вирџину"), важи мисао да "кад те родитељ уништи, ни државе ни војске не могу те избавити"?

- Из односа према детету види се цела историја. Кључно питање је чему ћемо научити потомство: да буду слободни или неслободни људи. И мој јунак Амел трага за собом јер је породица загубила његов истински пут, идентитет и његову природност. Милијарде људи постоје на свету и многи живе у лажима које је друштво обликовало или их је обликовала породица. Или су, пак, они сами учествовали у њиховом зидању. Кључно је, како каже Езра Паунд, бити упућен на своју главу. Јер када човек "буде упућен на своју главу" сазнаће истину и о себи и о другима.

О Само су четири лика у вашем роману позитивна, морално чиста. Један од њих је Дердемез?

- То је стварни лик, учитељ. Заиста је постојао, убијен је септембра 2011. године због 1.600 евра и 20 хиљада динара. Бележио је народне умотворине свога краја, о њему је одбрањена једна докторска дисертација и снимљена два документарна филма. Иначе, кућа му је била на самој граници Србије и Црне Горе. Убиство је остало неразјашњено, као и убиство Милице Кочовић која се, такође, помиње у роману, истина, не под својим именом. Реч је о старици од 82 године, која је чувала стоку, а убијена је метком у потиљак.

о Да ли добри људи у неморалном времену уопште имају шансу?

- Не могу да делим књижевне јунаке на добре и лоше, па ни саме људе. Нисам вичан да сваког човека по томе препознам. Свет је доста сложен механизам и не можемо га поједностављено гледати. Човек је као клатно: некад се показује у једном, некад у другом издању. Како ће добри људи опстати на свету? Тешко, али верујем да хоће...

о И ваши негативци, попут Лемеза (плаћеног убице и порно глумца) поседују своју меку и нежну страну?

- Имао сам прилике, истражујући грађу за овај роман, да разговарам са многим људима са оне стране закона. И о њима постоје неке изненађујуће чињенице, питање је само шта их је гурнуло да крену одређеним путем. Опет кажем, моја уметност не тумачи свет него показује мој доживљај света. И тај Лемез је дете, жељно пажње као и свако друго.

о Осликавате и менталитетске одлике и обичаје, сујеверје због којег се многе лоше ствари дешавају на Балкану...

- Незнање је страшно људско оружје, а заблуда с њим уједињена - још је страшнија. Сујеверје има неку своју улогу, ипак, може бити кобно. Кључно питање је да ли је моја прича занимљива или не, а које ћу све "украсе" у њу да ставим био је мој избор. Сведочим време у коме живим, пишем о многим стварима које су ми познате и доводим их у везу. Роману нисам посвећивао само рад и пажњу, него и љубав. Писао сам с љубављу да би књига устрептала међу људима и узнемирила сваког човека.

о Да ли тај "узнемирен човек" има где да побегне као што је то учинио један од ваших јунака?

- Нико не може побећи од своје судбине. Као што је Кавафи рекао: "Онај град у коме смо одрасли, увек ће нас пратити". Ни моји јунаци не могу побећи од себе и своје одговорности. Човек је на сваком месту оно што јесте: ни туђина, ни даљина, ни време не могу га извући из онога што му судбински припада. То је знао Софокле, а о томе и ја нешто покушавам да напишем.

о Читалац је затечен прецизношћу и оштрином вашег погледа изнутра. Све изгледа аутентично, у пуном колору, као на филмском платну?

- Бекство из затвора "Крстови" у Санкт Петербургу описано је потпуно истинито - сва имена, ликови, број собе, ограда, тераса. Грађу сам пронашао у списима на основу којих је направљен и један документарац. Иначе, ликови имају надимке јер је у криминалном миљеу то нормално и они су сасвим природни. У мојој прози постоје честице које су уметнуте у текст. Стихови, документи, понеки новински чланак, сведочење, нешто што сам сазнао разговарајући са људима. Кроз литературу и мој правац квантунизам анализарам однос честице (односно фрагмента) и целине. Тако и овај роман има песничке и документарне фрагменте, мада је у добром делу заснован на фактографији. Али, у основи сваке прозе треба да буде поезија. Кључно питање је да ли сам ја и у овој прози песник?

Препоручујемо

Култура

0 2

О ЛИЦУ И НАЛИЧЈУ: Докторски уметнички пројекат Дајане Петровић Чековић у Галерији СУЛУВ

09. 08. 2025. у 18:16

Култура

0 0

ФИЛМ "СВЕТИ САВА": У остварењу Анжелике Кареткине игра Милош Биковић и његов брат, архимандрит Михаило

10. 08. 2025. у 12:59

Култура

0 0

ИТАЛИЈАНСКИ "АРХИПЕЛАГ": Представа Анђела Факетија и Франческе Франце на Фестивалу еколошког позоришта за децу и младе у Бачкој Паланци

10. 08. 2025. у 12:54

Култура

0 0

ПОНОВО "ХАЈДУК ВЕЉКО У БЕОГРАДУ": Уз филм, ново издање романа Градимира Стојковића пред читаоцима

10. 08. 2025. у 12:59

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације