"НЕМАМ ПОТРЕБУ ДА ИДЕМ НЕКИМ ЛАКШИМ ПУТЕМ": Интервју Бранкица Себастјановић, глумица

ПРЕД сам крај сезоне на Вечерњој сцени Позоришта лутака "Пинокио" премијерно је изведена представа "Дневник Ане Франк" у режији Стевана Бодроже. А главна јунакиња, неочекивано, има два лица: Бранкице Себастијановић и лутке рађене по њеном лику. Али, обе су с нимало лаким задатком - да испричају трагичну причу о малој јеврејској девојчици, сакривеној на амстердамском тавану током Другог светског рата...

фото: З.Јовановић

Уочи прве репризе (12. септембар) разговарамо с познатом глумицом о овој улози, родном Сарајеву, најважнијим лекцијама, а пре свега, о несвакидашњој одлуци да уђе у стални ангажман луткарског театра.

о Упркос већ стеченој популарности определили сте се за луткарско позориште у коме је глумац у другом плану. Откуд то?

- Десило се прилично спонтано и природно. У истом театру пре две године радила сам "Снежану и седам патуљака". И ова представа, као и "Дневник Ане Франк", нису класичне луткарске представе јер имају и драмске делове. Спој је две позоришне уметности и веома сам се лепо у њему осећала. Удобно се осећам у "Пинокију", имам тамо дивне колеге, неке знам и са факултета. Мислим да се такав пут сам наместио. Изазовно је, видећемо како ће убудуће бити.

о Колико драмски глумац у луткарској представи може да искористи већ стечено искуство и опробана средства?

- Доста је другачије, треба времена да се ухвати тај механизам. Глумац се увек труди да оствари контакт са публиком својим унутрашњим ангажманом, а овде се у неком тренутку осећаш као да ти је то одузето. Јер, уместо да ти градиш контакт с гледаоцима, пребацујеш сва своја средства у лутку како би била што узбудљивија и живља. Сви се драмски глумци у почетку с тим муче. Ја сам, рецимо, била јако исцрпљена и уморна после проба. Трудила сам се из неког свог грча да све дам лутки, а у ствари, само треба да је умириш и осетиш како дише. Сваки глумац мора кроз такав процес да прође, а ми бисмо одмах да све решимо. За луткарство, пак, треба времена: да лутка оживи, да прође кроз тебе, да разумеш како функционише, да је технички савладаш и схватиш како који зглоб ради.

о Пролазите ли кроз неку обуку, будући да луткарски смер не постоји на факултету?

- Не, али имамо сценски покрет као предмет на ФДУ. Помаже нам да се моторички освестимо као глумци. Касније, кад се сусретнемо с лутком, помаже то искуство. Чини ми се да се све учи у ходу, у раду на представи. Наравно, увек се консултујемо с неким од старијих колега: постоје и неке техничке ствари које ти се иза лутке чине нелогичним. Рецимо, положај главе који никада не би требало да буде баш из профила. Све у свему, вештина је која мора да се учи, а ја још много тога треба да савладам. Лутка ми се и даље опире.

о Драмски глумац мора да победи и своју сујету, јер је сада у другом плану. Поготово, кад је реч о младој и лепој глумици као што сте ви?

- Слажем се, изазовно је. Забавно ми је и ја се тренутно држим само тога. Кад осетим да лутка оживи, много је узбудљиво. У новој представи веома су специфичне. Рађене су по нашим ликовима и ја имам диван контакт с мојом лутком. Иначе, одвојене су драмске и луткарске сцене. Сусрет са мојом лутком био је помало и потресан... Нисам размишљала да ли сам у другом плану или не, радовала сам се. Не знам да ли би то могло у неком тренутку да ми засмета и почне да жуља.

о Једно је играти бајку, али Ану Франк... са свим психолошким нијансама и истинском драмом?

- Велика је одговорност, сви смо је у екипи осећали. Радили смо с пуном концентрацијом и ангажманом. Имала сам срећу да је представу режирао Бодрожа, који је на исти начин гледао као и ја на ствари. Препустила сам се теми и била дубоко у томе,желела да је донесем на свој начин. С друге стране, ниједну реч из Аниног дневника нисмо променили. Лирски је написано, па није било лако пребацити га у уверљив драмски говор. Али, потрудила сам се да ни на који начин не олакшам себи тако што ћу нешто да прилагодим. Ово је најзахтевнија представа коју сам до сада радила, заиста тражи потпуно присуство глумца.

о Како бисте описали вашу Ану Франк?

- Чудесна је и несвакидашња девојчица у сваком смислу. Радознала. Сачувала је снагу упркос свим околностима, и друге је бодрила да изађу из мрака. Велики ми је комплимент што су ми људи по завршетку представе говорили да упркос трагичном епилогу, имају веома лепо осећање. И ми смо играли на крилима Анине ведрине, што се осети и у представи. Једна пријатељица ми је чак рекла да се до последњег тренутка надала да ће бити другачији крај...

о И ви сте били девојчица, готово беба, кад сте избегли из ратом захваћеног родног Сарајева?

- Не сећам се много тог периода и трауме, али наравно да одрасташ с тим причама. Родитељи су били гурнути у неке нове околности и морали су да се сналазе ту где су. Колико год да си мало дете, неке ствари примећујеш. Они су се заиста потрудили да мене и брата сачувају од свега... Прошле године била сам први пут у Сарајеву, на фестивалу, са представом "Снежана и седам патуљака". Осећала сам се јако лепо, добила сам и награду, што ми је било још драже. Имам и потребу да се повежем са градом, мада сам већ са две године избегла одатле. Тамо сам рођена, желела сам да упознам и тај део своје личности. Обишла сам и Алипашино поље где смо живели. Иначе, немам никог више у Сарајеву. Моја родбина је, иначе, у Травнику - деда, ујак и тетка са породицама.

о Овде сте завршили ФДУ, у последњој класи изузетног педагога Владе Јевтовића?

- Можда је и био тако успешан професор јер је чувао нашу аутентичност. Трудио се да развијамо оно што поседујемо, а ако нешто не иде - не би на томе инсистирао. Говорио је да будемо верни себи, да не одустајемо од глуме и да се увек подсећамо на љубав коју према глуми осећамо. Сви његови студенти, без обзира из које генерације, поседују исти жар, посвећеност и озбиљан професионализам. Иначе, занимљиво је да је мене видео у потпуно другачијим улогама, онаквим какве сам као задатке добијала на академији. Радила сам Леди Магбет, Клеопатру, Бланш из "Трамвај звани жеља", Нину из "Галеба" - неке јаке женске ликове, више негативне него позитивне. А онда је моја каријера кренула у потпуно другом смеру. Изненадило ме је, нисам мислила да ће редитељи да ме виде у таквим улогама. За разлику од њих, никада ме нису привлачиле неке племените, романтичне, пасивне жене, већ оне снажне, са тешким судбинама и на ивици сопственог живота.

о Шта се десило?

- Кренуло је са мојом првом улогом. Играла сам Еву у серији "Синђелићи", убрзо и Љиљану у серији "Самац у браку". Мислим да је ова друга одредила ту путању, мада морам да кажем да сам се доста мучила са ликом. Било ми је тешко да разумем ту жену, њену природу, начин на који трпи ствари пре него што реагује с убеђењем да треба да се бори за љубав - мада има све показатеље да треба да се окрене и оде. Ја сам приватно сасвим другачија. Много срчанија, борбенија, радо се залажем за све до чега ми је стало.

о За које вредности се, и професионално и приватно, борите?

- Верујем да је важно остати частан и достојанствен у овом послу и бити, по свим параметрима, поштен према себи. Немам потребу да идем неким лакшим путем. Наравно, и да останем добар човек.

о Да ли је то лако у данашње време?

- Сада ми се чини - да. Имам 35 година и мислим да сам прошла ону фазу кад ти људи говоре да мораш мало да се исквариш да би успео у овом послу. Не верујем у то. Можда ми се у двадесетим и чинило да је мој пут тежи зато што нећу да окренем нечији број телефона већ да седим и чекам да ме позову... Веровала сам да ће то што треба да дође и доћи, да ако вредим, неко ће то поштовати. А ако не вредим, и то је у реду.

о Имате ли понекад страх да ће вам године проведене у луткарском позоришту "ускратити" неке велике драмске улоге?

- Искрено, имам. То јесте тема о којој размишљам, али сам одлучила да ако осетим потребу у било ком тренутку - променим пут. Не обавезујем себе да по сваку цену остајем ту где сам. Тренутно, ово је било природно да ми се деси јер, како рекох, урадила сам три луткарске представе. Ипак, уколико осетим да се више не осећам добро у луткарству - нешто ћу мењати.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације