ЕНЦИКЛОПЕДИЈА МРТВИХ – ЗА ЖИВЕ: Проговорила златиборска „села шарена“ (ФОТО)

Јединствени етнолошко – антрополошки подухват на балканским просторима, „златиборска енциклопедија мртвих“ под насловом „Вечне куће златиборске“, добио је претходних дана свој други, од укупно три тома. Каптално дело познатог етнолога Босе Росић историја је свих људи и душа почивших у златиборском крају (данашња територија општине Чајетина) чији се значај препознаје када се сагледа да на овом свету нема архива, црквених и општинских крштеница, које би понудиле целовито сазнање о прошлости једног великог подручја, као што то ово дело чини.

Н. Јанковић

Пре две године из штампе је изашао први том,  други је освануо пре неколико дана, а ускоро ће трећом књигом бити заокружен вишедеценијски научни рад: златиборска енциклопедија мртвих обухвата свих 110 гробаља расутих на 647 квадратних километара, 12.500 сачуваних споменика и 37.000 имена на њима уклесаних. Већег и тачнијег пописа Златибораца нема, ни бистријег извора за живе потомке расуте по целом свету, који сада с лакоћом могу пребирати по свом родослову.

Н. Јанковић

- Сваки гроб је фотографисан, пописана су сва имена, епитафи, натписи и подаци, дати су описи и карактеристике, записани искази мештана и сви расположиви детаљи. Догодило се затим, после првог тома, да се потомци Златибораца јављају, енциклопедија мртвих, постала је енциклопедија за живе – објашњава аутор Боса Росић – Сва дигитална грађа, након завршетка посла, биће предата новооснованом Музеју општине Чајетина, на Златибору.

Пребирајући по родословима Златибораца,  сазнаће читалац и безбројне податке о којима се чак и у ужичком крају мало зна или мало говори: на пример,  последњи српски деспот Бакић пореклом је из села Јабланица, са аустро – угарским царем дописивао се на латинском, а страдао је три месеца после указа о додели титуле.... Открива се пред читаоцем и легенда о бици против Турака, пре Косовског боја, на месту које ће затим добити име Бранешци, због српске победе на овом месту…

На самом почетку, сазнајемо да је на Златибору једно средњовековно, племенито, високо – цивилизовано и уређено друштво које се „раскошно носило“, с врха европске лествице  - у отоманској најезди гурнуто, цвијићевски благо речено – у превазиђене начине живота, у „период етнографске рекреације“. Суровије речено, гурнуто у поредак (до обнове Пећке патријаршије) без школе и писмености.

Н. Јанковић

Уз спомен сенима свих Златибораца, потомци сада ишчитавају како је биљка руј, потребна за бојење тканина, „терана“ преко Дубровника за Холандију и да је печење катрана било је једно од најважнијих занимања. Тако је рад је сачувао народ: поред сточарства, Златиборци приходују од воденица где мељу жито, од меда и пчелињег воска, од ваљарица за сукно и за дугачке вунене „склавине“, „раше“ или „рашице“ које одавде извозе. Према подацима које износи Сима Тројановић, само за 15 дана 1503. године из ужичког краја стигло је у Дубровник 16.650 товара катрана… Поред катрана и руја, путовале су коже, „склавине“… Узгајале су се културе које више нису заступљене, винова лоза и бостан а, у увачким манастирским одајама откривене су ковачка, дрводељска радионица – качара, грнчарска радионица…

Један стан Златиборца имао је више објеката: главну кућу на средини, око ње неколико зграда, па млекар, амбар, пекару, а изван ове окућнице налазиле су се кошаре и свињци, јагњичари и торови…

На истраживаном подручју, заступљене су све врсте гробаља и спомен – обележја: праисторијске гробнице – тумули (Вишевина у Кривој Реци, Шљивовачка градина, Шиповик, Сиргојно), раносрпске – громиле (Жиловићи, Илијашко брдо код Голова, Бранешци), цркве – задужбине (Црква Јања, Бела Река, манастир Рујан), надгробни споменици и гробнице од дрвета (Доња Јелача, Цигла – Јабланица, Минићи – заселак Клак, Драглица – место Таламбас, Стубло...), као и споменици од камена, и у новије време, од бетона.

Недалеко од имања, расла су временом и гробља – наших предака „села шарена“, света места и „вечне куће“ саздане од жеље за вечношћу или макар за трајањем, места пажљиво бирана на неком осунчаном брегу или близу извора „ни близу ни далеко од насеља“, на помјешћу – згодном месту…

Тако од села до села, са гробаља, из ових „кућа шарених“ проговара сећање на сваког од 37.000 почивших Златибораца. Назив “села шарена“ указује да су споменици из 19. и 20 века, данас једнобојни и временом патинирани, у време настанка били осликани јаким и светлим бојама: белом, жутом, плавом и црвеном. Из „шареног села“ гледају на нас људи - преци, а из украса оглашавају се птице, извија се увис биље око сачуваних ликова… Неретко, ради израде споменика продавана је и последња крава, хранитељица, урезивање слова било је скупо, али су кратки текстови, говорили много. На старим нашим споменицима, прочитаћемо: у Стублу, да ту почива „девојка лепе памети“. На гробљу Бијели камен у Алином потоку, син Ненад подигао је спомен својој мајци која је вероватно умрла на порођају и исписује: „Твоје очи нисам видео, твој глас нисам чуо, твоја ме рука није помиловала, твоја ме мајка однеговала, са болом због тебе, и њој сам захвалан“.

Јединствено дело препоручује се знатижељним потомцима, ради изучавања опште али и појединачне, породичне историје. То је својеврсни лексикон свих златиборских села и свих фамилија, остављено у аманет свом народу и будућим истраживачима.

Уредник тротомног дела Милојко Кнежевићу је уложио велики труд и упорност, инсистирајући на методолошкој исправности при обради грађе, радећи на лектури, коректури, ликовном и графичком обликовању. Рецезенти су академик Славенко Терзић и проф. др Димитрије Големовић. Издавач је Библиотека „Љубиша Р. Ђенић“, док је Општина Чајетина омогућила су да се вишедеценијско истраживање нађе између корица књига. Насловна фотографија дело је Тијане Јевтић.

Боса Росић

Важно је додати, етнолог Боса Росић претходно је истражила сва српска гробља у Румунији, Албанији и Мађарској – сваки гроб је посећен, фотографисан, описан како бисмо знали: на хиљадама страна исписане су српске тапије на земљу где је наш род живео, ратовао, стварао.

БОСА РОСИЋ, ЕТНОЛОГ   

Познати етнолог из Ужица Босиљка Боса Росић, заједно са Добрилом Смиљанић пресудно је утицала на стварање јединствене културне оазе, данас познате као - Музеј на отвореном „Старо село Сирогојно“. Поред организовања производње, одржавања курсева за описмењавање и едукацију плетиља, комерцијално - пропагандних послова, организовала је 40 уметничких изложби најзначајнијих уметника ондашње Југославије, 50 књижевних и уметничких (драмских) сусрета у Сирогојну, бројне ТВ емисије о селу и раду са плетиљама, у којима је била или косценариста или помоћник редитеља. Нашу земљу представљала у великим светским центрима: Паризу, Лиону, Бриселу, Москви, Новосибирску, Риму, Штокхолму... Годину дана је провела у Енглеској, на Кембриџу на усавршавању. Као етнолог, била је на челу тима и руководилац свих извођачких радова на пројекту тадашњег Етно парка Сирогојно. Још тада, Сирогојно је проглашено спомеником културе од изузетног значаја за српски народ.

Од краја 1999. године била је виши кустос у Народном музеју у Ужицу, у овом, али и у другим музејума била је аутор бројних пројеката и изложби. Иако је од 2009. године у пензији, као музејски саветник етнолог, свој рад на новим пројектима настваља преко Народног музеја Ужице, Прибој, Пријепоље и Народног музеја из Београда. Објавила је неколико десетина стручних радова, вредних књига и монографија. Издваја се пројекат „Гробља и надгробни белези у суседним земљама“, у оквиру САНУ. Добитник је бројних признања међу којима је и престижна „Вукова награда“ Културно – просветне заједнице Србије за изузетан допринос на пољу ширења културе, образовања и науке, добитник је међународне Масарикове награде…

У свакодневном животу, Боса Росић је стваралачки епицентар на западу Србије, око кога се окупља оно вредно и окупљају они посебни, дела и људи, „осуђени“ на непролазност и трајање.

ТРЕЋА КЊИГА

Први том „Вечних кућа златиборских“, лексикон почивших, обухвата села од А до Ј, од Алиног Потока до Јабланице. Друга књига обухвата села од К до Р, од Криве Реке до Рудина.

- У току је рад на трећој, завршној књизи, којом су између осталих обухваћена места Чајетина (први пут се помиње у 18. веку), Трипкова (са гробљем централизованим, на једном месту), Сирогојно ( са14 генерација свештеничке породице Смиљанић)…  - истиче Боса Росић – Целокупно дело посвећено је сенима Златибораца.

Боса Росић

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације