БОЈЕ ЗАВИЧАЈА ЧОВЕК ТРАЈНО НОСИ У СЕБИ: Изложба "Пећка школа - место развоја, вештина и знања" у Заводу за проучавање културног развитка
ЗАМИШЉЕНА као сведочанство о уметничким и педагошким дометима, историјском континуитету и снажном утицају на очување културног идентитета Косова и Метохије, изложба "Пећка школа - место развоја, вештина и знања" биће отворена данас у 13 часова у Заводу за проучавање културног развитка.
Акварел Владимира Радовића, Фото Приватна архива, Звонко Павлићевић
Реч је избору радова, архивске грађе, личних сведочанстава професора и ученика. Школа ће бити представљена не само као образовна установа, већ као простор духовног сазревања, дисциплине и развоја талента. Како истиче у тексту који прати поставку проф. мр Звонко Павличић, некадашњи ђак школе, изложба је мали допринос сећању на благодарност Уметничке школе која је у Пећи радила од 1949. до 1999. а њоме се обележава и 125 година од рођења и 40 година од смрти доајена косовско-метохијског сликарства, и једног од њених утемељивача Владимира Владе Радовића.
Поред Радовићевих, овом приликом биће представљени и радови значајних аутора, професора ове школе који су обележили српску и југословенску уметност друге половине 20. века. Попут првог директора школе Милана Бесарабића, једног од наших надуговечнијих ликовних стваралаца, вајара, педагога, музичара и писаца (умро 2011. у Београду у својој 103. години), затим сликара Светозара Свете Каменовића, па универзитетског професора, сликара и графичара Божидара Боже Продановића (на београдском ФЛУ предавао до пензионисања 1986, а излагао од Пећи, Приштине, Београда и Чачака, до Рима, Лондона, Осла и Александрије), до вајара, рођеног Пећанца, који је ту стварао до смрти 1995, Радослава Мусе Микетића...
Фото Приватна архива, Звонко Павлићевић
- Идеја и иницијатива за отварање уметничке школе у Пећи датира још из периода непосредно након завршетка Другог светског рата, тачније 1948. године, када је у Пећи формирана занатска школа, у којој су се стицале и развијале уметничке вештине, са циљем да образује кадар у области ликовних и примењених уметности - подсећа Павличић. - Већ наредне 1949. године школа је трансформисана у Школу за примењену уметност, касније Школу ликовних техничара, а у народу опште прихваћен назив за њу је био - Уметничка школа, тада наставничког смера са петогодишњим трајањем.
Поред Београда, Скопљa, Љубљане, Сарајева, Цетиња (Херцег Новог), Загреба, Ниша, Новог Сада, тако си и Пећ и Косово и Метохија, били укључени у систем ликовних образовних институција. Школа је од самог оснивања имала значајну улогу у културном животу града, важила за једну од најпрестижнијих у Србији, али и региону.
Настава је била организована по узору на план и програм београдске предратне државне Уметничке школе, а поред општих предмета, учило се цртање, сликање, вајање, моделовање, калиграфија и орнаментика, теорија форме, материјали и технике, сценографија, графички дизајн и плакат, те историја уметности, историја стилова... Школа је била смештена у репрезентативној згради, изграђеној у стилу класицизма 1926. Не чуди онда што су у таквом окружењу изнедрени један Сава Ракочевић, сликар и песник, рођен у Пећи 1933, који је деценијама светску репутацију стицао у САД, превасходно Чикагу, и угледни графичар, сликар, сценограф и конзерватор Трајко Стојановић Косовац, који је специјализације завршавао у Паризу, Стразбуру, Бриселу и Антверпену. Или, легендарни мултимедијални стваралац Илија Шошкић, радикални (нео)авангардиста, пријатељ Пазолинија, герилац и уметник метафизичар, чији пуцањ у римској галерији "Атико" још има одјека...
Фото Приватна архива, Звонко Павлићевић
Изложба ће представити и достигнућа других уважених ђака и педагога - Верољуба Вељка Радовића, Благице Радовић Ратковић, Драгомира Јашовић Јаше, Срећка Хаџи Вујанаца, Ђорђа Обрадовића, Павла Поповића, Добрила Доце Николића, Славка Шћепановића, Богољуба Богија Костића, Андрије Шарановића, Слободанке Прибаковић Костић, Љубомира Љубише Танасковића, Борислава Армуша, Бранислава Илића, Халка Халиловића, Драгољуба Драга Ђокића, Томислава Трифића, Џека Хоџића, Момира Армуша, Момчила Пешића, Миливоја Мишка Бабовића, Братислава Бате Анђелковића, Звонка Павличић и Александара Поповића Руског, који је недавно излагао у Београду.
Савремени стил и дух Метохије
СЛИКАР и ликовни педагог Владимир Радовић (1901-1986), пионир и утемељивач сликарства на КиМ, се после завршене Државне уметничке школе у Београду, иако му је понуђена стипендија за даље усавршавање у Паризу, вратио у родну Пећ.
- У његовом делу преплићу се савремени стилови с којима се упознао у Београду током студија и у европским градовима које је потом посећивао, те дух Метохије, оличен у мотивима калдрмисаних улица, српских манастира, албанских кула, була и Ромкиња - истиче проф. др Јелена Павличић Шарић. - Његов интимистички темперамент, исказан најчешће акварелом као Радовићевом омиљеном техником, резултирао је радовима који су својеврсни документ амбијента и времена, што запажа и Павле Васић када пише о уметниковом стваралаштву. Ипак, он се не може сматрати пуким документаристом, јер емотивни и истанчани приступ простору који га окружује сведочи како о проницљивости и вештини аутора да ухвати моменат и сачува га у слици, тако и о његовој разиграној палети, те уметничкој снази да слика подсећа, али не прераста сасвим у лирски запис.
- Било је тешко уписати Уметничку школу - присетио се Поповић, недавно у разговору за наш лист. - Било нас је око 500 на пријемном испиту, који је трајао пет дана, а примали су само 40 ученика. Били су то изузетно строги критеријуми за заинтересоване, који су били из свих крајева Југославије. Била је то јака школа због кадра који је ту радио, а и избацила је изузетне цртаче. Међу нама је владао неки такмичарски дух. Без добре школе нема уметника. Више значи десет сати рада свакодневног, него не знам какав таленат.
Према речима историчарке уметности проф. др Јелене Павличић Шарић, која ће говорити на данашњем отварању, близина манастира Пећке патријаршије, али и специфичан изглед околине - Руговске клисуре, реке Бистрице и градских махала усмерили су око и обликовали естетске назоре бројних генерација. Она подсећа и на запажање Мирка Радуловића, истакнутог сценографа и сликара, једног од некадашњих ђака: "Боје завичаја човек носи трајно у себи, њих не може да се ослободи, по мом мишљењу, чак и кад би желео. Ја сам тога постао свестан у школи за примењене уметности у Пећи. Она ми је помогла да схватим то осећање које сам носио у себи."
Говор колективне меморије
ПОРЕД директора Завода за проучавање културног развитка Владана Церовића, публици ће се на отварању обратити Јована Савић Јевтић, директорка Покрајинског културног центра Приштина - Лепосавић, док ће о културној баштини Метохије и Пећи беседити др Александар Лаковић. Део програма су и песме песника и професора Раденка Бјелановића, некадашњег професора школе, посвећене сликару и професору Светозар Каменовић.
- На изложби коју је приредио Покрајински културни центар приказан је један од могућих избора радова аутора - наставника и ђака - који пећку школу баштине као лично искуство - сматра историчар уметности Јелена Павличић Шарић. - Управо у том ликовном сазвучју препознаје се говор у прилог једне колективне меморије. Овога пута она је призвана сликом, иако средња уметничка школа у Пећи несумњиво заслужује темељнију историзацију.
Говор колективне меморије
ПОРЕД директора Завода за проучавање културног развитка Владана Церовића, публици ће се на отварању обратити Јована Савић Јевтић, директорка Покрајинског културног центра Приштина - Лепосавић, док ће о културној баштини Метохије и Пећи беседити др Александар Лаковић. Део програма су и песме песника и професора Раденка Бјелановића, некадашњег професора школе, посвећене сликару и професору Светозар Каменовић.
- На изложби коју је приредио Покрајински културни центар приказан је један од могућих избора радова аутора - наставника и ђака - који пећку школу баштине као лично искуство - сматра историчар уметности Јелена Павличић Шарић. - Управо у том ликовном сазвучју препознаје се говор у прилог једне колективне меморије. Овога пута она је призвана сликом, иако средња уметничка школа у Пећи несумњиво заслужује темељнију историзацију.
После 1999. рад школе је прекинут и она престаје да постоји у оквиру српског школског система, а 2017. срушена је и зграда и замењена новом, на истом месту, у којој је сада смештена школа која носи име "Одисе Паскали", према вајару из Албаније.
- На нама је, зато, да је у једној мери бар отргнемо од заборава и сачувамо као место сећања - место уметничких почетака и уздигнућа - закључује проф. Павличић.
Препоручујемо
ПРЕДСТАВЉАЊЕ КЊИГЕ "ХОДОЧАШЋЕ ИЛИЈЕ ИЛИЋА" У ИМС: Од Јапана до Солунског фронта
23. 02. 2026. у 17:34
МЕДВЕДЕВ БРУТАЛНО ЗАПРЕТИО УКРАЈИНИ, ФРАНЦУСКОЈ И БРИТАНИЈИ: Русија би морала одговорити нуклеарним ударом
ЗАМЕНИК председника руског Савета безбедности Дмитриј Медведев запретио је да би Русија могла употребити тактичко нуклеарно оружје против Украјине, Француске и Уједињеног Краљевства уколико би Париз и Лондон Кијеву пружили нуклеарну технологију.
24. 02. 2026. у 13:45
ВАШИНГТОНУ СТИГЛО УПОЗОРЕЊЕ: Не покушавајте да нарушите наше односе са Москвом
БЕЛОРУСКИ председник Александар Лукашенко изјавио је данас да је на почетку преговора између Белорусије и САД упозорио Вашингтон да не покушава да наруши односе између Минска и Москве.
16. 02. 2026. у 15:09
"НЕМА КО ДА НАСЕЧЕ ДРВА": Руско село изгубило скоро све мушкарце у рату у Украјини
У РИБАРСКОМ селу Седанка, на руском далеком истоку, свакодневни живот је био тежак и пре рата у Украјини. Већина кућа нема основну инфраструктуру, као што су вода, унутрашњи тоалети или централно грејање, иако зимске температуре често падну и на -10 степени Целзијуса.
24. 02. 2026. у 09:43
Коментари (0)