Драган Јовановић Данилов: "Балкан је пре простор кланаца, амбиса и провалија него поднебље мостова и ту треба тражити смисао сурове балканске естетике"

МОЈА књига есеја "Духови Балкана" настајала је двадесетак година. Есеј је по мoм мишљењу најтежа форма јер подразумева једно прецизно разобличавање, сагледавање и осмишљавање опсесивних тема и феномена. Бесмислено је само оно што је неосмишљено. Привлачи ме да пишем о темама о којима код нас готово да није писано. Кључни есеј у књизи је "Блиставо многоженство књига" у коме сам настојао да осветлим и освестим феномен везаности људи за књиге и у коме на књиге гледам као на жива бића пуна топле крви. Писао сам такође о животу у малим градовима, о Београду као граду за самоспознају, о Медитерану, духу Балкана и балканског романа.

Фото: Новости архива

Овако своје ново дело, у издању Културног центра Новог Сада, препоручује Драган Јовановић Данилов, награђивани песник, романсијер и есејиста.

* Пишете како читалац све више урања у лажни свет, јер је "пунокрвну књижевност угушила индустрија књиге"...

- Роман је данас, дефинитивно, ушао у своје фељтонистичко и маниристичко раздобље и колабирао у пуку серијску, бестселерску производњу. Периферија масовне културе и поткултуре постала је ексцентрична. Продукцију псеудокњижевности стварају приземни умотворци, а издавачи постају мешалице вишка романа. Из дана у дан пристиже ново романескно заглупљивање, књиге препуне картонских ликова и сирових и бизарних заплета. Широку публику која компулзивно прождире романе данас највише привлаче интернационални бестселери, ти вулгарни опијати, дегенерисани облици романа у којима доминира романсирање једне лажне страсти према древним тајнама, загонеткама и енигмама старог и средњег века. Писци који пишу и сваке године објављују такве књиге су заправо фабриканти, добри забављачи за столом, а неретко и аутентичне проститутке у уметности.

* Савременим српским прозаистима замерате на скрибоманији, површности, журналистичком стилу и језику...

- Српски савремени роман је култивисан, писмен, али он пати од неке врсте закочености. Нема у српском роману великих стваралачких елана. Многи би писци морали да се детоксикују од новинарства, како би могли да ишта иоле вредно створе у књижевности. Заборавило се да роман мора бити преотет из стварног, пресног животног реалитета. А затим, у нас пише множина писаца који су само техничари романа, вешти израбљивачи речи, а не пунокрвни приповедачи чије је писање телесно и крвожилно. Сведоци смо оплићавања савременог српског романа који се из дубине Андрићевог и света Црњанског преместио у плићак. Рецимо и то да је поменуто оплићавање резултат једног унутрашњег метаисторијског процеса. Дакле, нема у српској књижевности дубоких и неочекиваних романа који ће заокружити епоху, нема веродостојног знака весништва, већ само постепеног духовног опадања и одблесака једне креативности и истанчаности која је некада постојала.

* Средиште вашег есејистичког бављења је Балкан?

- Ми Срби смо балкански народ и ниједног тренутка не би требало тога да се стидимо. Ми не треба да одбацујемо свој комплексни балкански идентитет. Ми припадамо Балкану, јужној Европи, Средоземљу и зашто бисмо то порицали? Као нација показали смо огромну стваралачку моћ у свим доменима духа у периоду између два светска рата. Било је то златно доба српске културе. Међутим, висок је степен нашег незнања о Балкану. Документи похрањени у прашњавим архивама пре су писани да обмањују него да сведоче. Тек, немилосрдни Хронос најбоље је упућен у механику збитија на полуострву чуда, завађене браће, закрвљених породица и братстава. На Балкану се укрштају вектори многих цивилизација. Отуда је Балкан највећи светски универзитет митова и космогонија, отеловљени Вавилон, сушта супротност свакој демонији дијалектике. Током историје, нико се као ми Балканци није тако темељно остварио у уништењу и самоуништењу. На Балкану глад јачег постаје обичним разлогом смрти слабијег. Балкан је пре простор кланаца, амбиса и провалија него поднебље мостова и ту треба тражити смисао сурове балканске естетике. Балкан је микрокосмичан, езотеричан и саморазумљив. Таква је, по природи ствари и балканска књижевност - животна али не много разумљива свету.

* У једном есеју изузетно оштро сте проговорили о банализацији у нашој савременој ликовној уметности. Шта нам доносе перформанси, хепенинзи, видео-радови...?

- Живимо у добу претплаћеном на велике обмане, у времену "губитка ауре магичне аутентичности оригинала", у времену које дроби персоналност и индивидуалност, за разлику од класичних друштава која су човека стављала у први план. Живимо у доба невиђене пролиферације инфлаторних и дегенеративних процеса у ликовној уметности када се празнина ликовних нуспродуката легализује као вредност. Ја, дакле, држим да се савремени уметници превише играју са перцепцијом ликовне публике, при чему се уметничко дело замењује пројектом. Колико само данас има узалудних инсталација, амбијената, хепенинга и сличних атракција без метаинстанце и ероса прекорачења. Колико баналне и анахроне фигурације која не иде даље од цепидлачког површинског реализма. Лажна авангарда брзо досади, јер она сама себе докида. Све ће то завршити на ђубришту савременог растројства. А преостаће тек јаке личности, метафизички визионари у сликарству, поезији, музици, загледани у сопствени логос и европски архетип.

*Како сте доживели протекле месеце короне? Није ли крајње време да се захуктала цивилизација пресабере и окрене правим вредностима?

- Ми живимо у сумраку божанског у људском. "Пакао је празан, а сви ђаволи су овде" пада ми ових дана често на памет ова реченица из Шекспирове "Буре". Све се савршено уклапа у велику временску каљугу коју староиндијска макропериодизација времена зове кали југа, каљуга људске дегенерације. За глобалне банкарске елите које владају светом, смрт је постала градитељско начело. Здравље људи подређено је тоталитарном механизму контроле и глобалној политичкој игри неслућених размера. Социјални инжењеринг одрадио је посао - вирус панике, параноје и психозе шири се светом неупоредиво брже од вируса короне. Злоупотребљавање страха људи од тоталитаризма власти чини да пандемију вируса корона посматрамо и као један облик ратног стања. Живимо у добу бродолома хуманости, у време разорених веровања и преокренутих хоризоната. Катастрофа је константа путем које човек кроз историју покушава да дефинише себе и свој однос према свету. Манија гигантизма увек води у катастрофу. Сама реч катастрофа и данас је задржала ону грчку акцепцију - окончати, доћи до краја, нестати, умрети.

НАДА У ЗОВ ДИВЉИНЕ

A ПОЕЗИЈА је, истичете, много успешнији део наше књижевности, али је, као и свуда, на периферији. Колико су за то "криви" и песници?

- Поезија је, несумњиво, највиталнији део српске књижевности. Нажалост, савремена српска поезија остала је критички необрађена и естетички непотврђена. Недостају веродостојне антологије и озбиљне студије о савременом српском песништву. Српски теоретичари данас се више баве утуљеном баштином, а утуљена је остала садашњост. Мој је утисак да је поезија данас, нарочито у неким великим, претовареним културама изгубила ону драгоцену срчику дивљине из које је и потекла. Заборавило се да је у поезији једина перцепција - халуцинација и да у поезији ништа не сме бити санкционисано разумом. На сву срећу, сваке године у српску књижевност пристижу нови регрути са својим свежим халуцинацијама и ти млади људи који не иду сложно укорак са старом гардом буде наду у зов дивљине.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације