ПРОШЛОСТ ЈЕ ИМАЛА БОЉУ БУДУЋНОСТ: Светозара Цветковића и даље фасцинира детиња невиност

Маја Јешић

09. 08. 2020. у 15:00

ЧИМ је дипломирао глуму на ФДУ, прикључио се легендарном београдском позоришту Атеље 212, што се сматра привилегијом изузетних.

ПРОШЛОСТ ЈЕ ИМАЛА БОЉУ БУДУЋНОСТ: Светозара Цветковића и даље фасцинира детиња невиност

Фото Н. Скендерија

Средином деведесетих, 12 година је био на челу те угледне позоришне куће. Од самог професионалног почетка за њега је Југославија била тесна. Гостовао је у различитим позоришним и филмским продукцијама у Канади, Аустрији, Швајцарској, Енглеској, Словенији и Хрватској. Светозар Цветковић, легенда нашег глумишта у претходним деценијама награђиван је на свим важним филмским и позоришним фестивалима у читавом региону. Добио је и награду за најбољег филмског глумца на Фестивалу у Хјустону за улогу у данском филму "У мојој глави".

Глумио је на неколико страних језика, а колеге за њега кажу "Цвеле сјајно глуми и речитим ћутањем". Снимио је више од 70 филмова, одиграо небројено улога у позоришту и телевизији. Незаборавне су његове улоге у ТВ серијама "Тајкун", "Жигосани у рекету", "Горки плодови", "Јесен стиже, дуњо моја", "Краљ Петар Први у славу Србије", и у фимовима "Фалсификатор", "Турнеја", "Лавиринт", "Точкови", "Нож", "Спасилац", "Убиство с предумишљајем", "Вуковар једна прича", "Бој на Косову", "Време чуда". Његова глумачка изражајност, убедљивост и филигрански прецизна емотивност којом доноси ликове пред публику, сврставају га у сам врх домаћег глумишта. У ово садашње "време чуда" питамо га шта о неким фундаментима које муче обичног човека има да каже наш велики глумац.

Фото Н. Скендерија

* Доминик Мојси, аутор књиге "Геополитика емоција", тврди да емоције могу бити добре и лоше, попут холестерола, и каже да савременим светом владају три основне емоције: страх, нада и понижење. Свесни глобалне свакодневице, у шта верујете ових дана, постоји ли појам који вам је остао утемељен и непоколебљив?

- Веома компликовано питање. Могло би се причати, ако не сатима онда бар неко време, о томе шта су најважније емоције у људском животу, посебно сада. Прилика је неприлика и мислим да не бих био спреман да кажем да ја верујем да свет почива на три, четири или пет емоција, не знам на чему свет почива. Ако све ово једнога дана прође, мислим да ће неке будуће генерације причати: благо нашим прецима, они су живели оно што ми сада доживљавамо на глобалном нивоу. А то што се дешава је свуда, у целом свету, нисмо ми ту усамљени. Очигледно да ми све другачије доживљавамо од света, јер смо другачије поднебље и нисам сигуран како излазимо из свега тога. Ваше питање се само намеће, да ли постоји појам који је мени остао утемљен и непоколебљив. Постоји. Кроз све ове године кроз које сам прошао, кроз своје васпитање, кроз оснивање породице, кроз оно што остављам иза себе, чини се да је једино чиме сам био фасцинирам - невиност. Она постоји. Фасцинира ме детиња невиност, то што људски живот на свом почетку нема ограде и понаша се тако што пригли свет. Касније, та невиност се урушава, свет и људи врло су успешни у том урушавању.

НЕМОГУЋА КУЛТУРНА РАЗМЕНА

* НАЦИОНАЛНО самопоуздање и културна отвореност некако иду заједно. Реализовали сте прву послератну културну размену између Београда, Љубљане и Сарајева. Чини ли вам се да је такву размену теже остварити данас него тада?
- Морам да признам да не знам шта значи национално самопоуздање, немам то осећање у себи, не знам ни да ли га било која нација има. Осећам се становником света. Што се тиче културне размене након ратног лудила на Балкану, могу да вам кажем да таква размена данас није могућа, она никог не интересује. Затворили смо се у мале оквире, самозадовољни, без икакве жеље да знамо шта неко други ради. Када су такве размене рађене, та жеља је постојала. Сада, расцепали смо се довољно и остали тако далеко да више никога не занима шта се на културном, уметничком, позоришном плану догађа, не са оне друге стране границе, већ са друге стране тарабе.

* Слушајући какофонију информација и дезинформација, теорије завера којима смо бомбардовани, која емоција преовладава код вас?
- Код мене, гледајући оно што нам се догађа и бивајући затрпан информацијама, у овом тренутку преовладава резигнација. Мислим да сва активност на овом месту може да буде упућена само себи и најближима. До фебруара месеца могли смо да говоримо о томе да свака активност може да утиче на глобалну промену, али сада смо суочени са неком врстом ступора што се тиче међуљудских односа. Разлика у информацијама које добијамо из различитих извора, изазива велики немир. Суочени смо са чињеницом да против природе не можемо ништа. Кроз историју човечанства показала је да уме да буде сурова према људима тако да резигнирано посматрам све што је око мене и трудим се да се усредсредим на оно што ми очи виде и срце чује.

Фото Н. Скендерија

* По повратку на сцену после паузе рекли сте да сте срећни што сте ту и да не постоји тренутак који би био срећнији од садашњег. Како би данас звучала ваша порука охрабрења, када се многима чини да је светом завладао хаос?

- Немам речи охрабрења, не бих волео да звучим као неко ко уноси црне мисли, али не могу да кажем "ајмо напред, биће све у реду". Ништа неће бити у реду, као што никада и није било у реду. Овај глобални тренутак је само тачка на "и" свега онога што су људи једни другима учинили, а сад им је природа то вратила. Што се тиче тог мог става да је најсрећнији тренутак садашњи, он се изменио. Јучерашњи тренутак је био срећнији од данашњег. Мислим да је свет у јануару био срећнији. Сви смо са оптимизмом чекали 2020, требало је то да буде олимпијска година, свашта лепо требало је да се деси. Све се то срушило као кула од карата захваљујући једном вирусу против којег човечанство не зна како да се бори. Покушава да се копрца, али је питање колико успева. Бројке показују да нам не иде најбоље. Живот је увек јачи, чак и иза смрти постоји неки живот. Очигледно је да планета неће нестати, али је исто тако очигледно да смо се нашли пред проблемом који не умемо да решимо. Данас сам разговарао са Ренатом Улмански и она је рекла једну дивну реченицу: "Да ти кажем, прошлост је имала бољу будућност!!!"

Фото Н. Скендерија

* Многе је изненадила ваша изјава да се осећате као губитник. Да вам је та позиција угодна, чак и супериорна, и осећај да не можете ништа да промените. Како бисте назвали то стање, звучи депримирајуће?
- Не, та изјава извучена је из контекста који се тицао политике. У једном тренутку био сам врло близак идеји коју је ДС представљао у том тренутку. Нисам био члан ниједне партије, али људи су то тако видели и сугурно су имали разлога. Много тога сам радио за то да би таква врста демократије какву је тадашња Демократска странка пропагирала могла нешто да уради за будућност ове земље. Међутим, тај пројекат је пропао. У том смислу јесам губитник и то што сам покушавао једно време није уродило плодом. Грешка може бити и у мени. Нисам губитник што се тиче живота, не бих имао толико деце да у то не верујем. Будућност за нашу децу постоји, али мислим да смо морали да урадимо много више да бисмо их припремили за ту будућност, научили да могу да живе од свог рада, емиција и мисли. Желим да ствари крену набоље и ни у ком случају не бих желео да некога бацим у депресију, а пре свега себе, мада могу томе бити склон. Напротив, све што радим, радим да не бисмо одустали од живота, јер њега има и без политике. Постоје земље у којима људи не знају ко им је председник, нити ко седи у влади. Ми смо бомбародовани лицима која нас, са једне стране убеђују да смо супер, са друге да нисмо, што рађа једну хаотичну ситуацију, која ће, бојим се, да доведе до анархије.

БЕРЛИН КУЛТУРОМ ПРОТИВ КОВИДА 19

* КАДА би требало да оцените где је центар стваралаштва у свету сада, шта вам прво пада на памет? Европа, по многима, више подсећа на статични музеј...
- Центар стваралаштва је у човеку, тешко га је географски сместити. Људи на било којим просторима, у себи чувају тај центар и труде се да га очувају креативношћу. То је питање индивидуе, не поднебља. Ако бисмо генерално говорили, најочигледнији резултати у стваралаштву су у Њујорку. То није Америка, то је посебан свет, посебна планета. Није чудо што се толико креативних људи вековима тамо окупља. То је једна чудесна магија, у урбаном гротлу, где позитивно откачени артистички свет налази своје ухлебљење, првенствено духовно. Парадоксално звучи, али што се Европе тиче, највеће креативно кретање је у Немачкој. Берлин је центар управо због чињенице да је то некада био подељени град, и та подела и данас је видљива на лицима људи. Огромна креативност подржана је од стране државе. Само недељу дана од проглашења пандемије, немачка влада донела је, без икакве помпе, одлуку да се 50 милијарди евра издвоји из буџета за развој културе, уметности, пре свега самосталних уметника. Ми не можемо тако нешто да појмимо. Знајући шта им се спрема, уложило се у духовност народа. Нико новац није потрошио на виле, јахте, луксуз.

* Да ли уметност може да излечи више људи него медицина (отац вам је био хирург, свакодневно у операционој сали)?
- Чини се да сам одвећ причао о свом дугу и поштовању према породици и родитељима, према медицини. Не кајем се због онога што сам и не мислим да бих био срећнији да сам био лекар иако је то била моја жеља. Да се поново родим, никада не бих радио ово што радим, јер не треба два пута ићи истом стазом. Ипак, не одричем се свог посла, јер је он најлепши на свету. Циљ сваког човека је слобода, а бити глумац је најслободније занимање које постоји. Те слободе се не одричем и за њу живим и радим.
* И код нас и у свету влада потпуна идентитетска конфузија, како бисте дефинисали свој микроидентитет?
- Та конфузија идентитета није од јуче, то постоји вековима. Људи гледају да се на нешто прислоне и онда се идентификују са тиме, па била то, на пример, политика или религија. Грозне су те идентификације са неким масовним покретима који вас воде у екстреме, који су одлично тло за манипулацију. Глобални идентитет уништава микроидентитет, у који сам се ја повукао. Не могу да стојим иза нечега што заступа више од десет људи. Десет је можда неки број са којим се срећем док радим представе, а из из искуства знам да је лакше кад нас има мање. Када радите у позоришту, идентификујете се са свим тим људима, делите једну емоцију и причу. То је велики део мог идентитета, али суштина почива највише на породици, широј и ужој, родитељима, деци, људима које волим, које виђам, које могу да загрлим, исплачем се са њима, испричам им неку причу. Суштина су поверење и љубав која је незаслужено тако излизана реч.

Фото Н. Скендерија

* Неки теоре-тичари тврде да су сценаристи једини преостали критичари друштва, а глумци истакнуте, истурене фигуре, храбри гласници. Слажете ли се с тим?
- Има добрих и лоших сценариста, ја срећом познајем неке веома добре, које волим да читам, који пишу драме. Тешко је генерализовати. Теоретичари тако кажу, али критичари друштва могу бити и уметници, сликари, филозофи, па и политичари. Али, никако не могу да се сложим са тим да су глумци истакнути храбри гласници, јер глумац може да буде свако. Није то нешто што захтева посебну храброст, већ само таленат, вољу и занат у руци. То је просто лепо, али од тога не зависе животи. Када кардиолог ради операцију, он стави срце на длан, тада држи живот у својим рукама, а када изађеш на сцену, привилегован си што је неко дошао да те гледа. Ту си да будеш искрен, да ти се верује, да ти верујеш другима и да си у стању да се погледаш у очи.
* Тренутно је пред вама нови интересантан пројекат "Бележница професора Мишковића". Потпуно другачији од узнемирујућег мрака наше свакодневице, који нас је запљускивао из "Тајкуна" и "Жигосаних у рекету". Необичан жанр, сам редитељ Лекић, тврди - никада до сада није рађен на овим просторима. Кога ви играте у СФ серији на српски начин.
- Са Мирославом Лекићем радио сам његов први филм "Степенице за небо" (1982) и то ми је један од најдражих послова који сам имао. У том тренутку он је представљао рефлексију једне генерације у односу на дешавања у друштву. Имао је критички поглед, прожет меланхолијом и духовитошћу. Радили смо доста пројеката заједно, често су то у колоквијалном филмском речнику биле епизоде, али су оне и мени и њему и публици доста значиле. Да споменемо, на пример, "Нож" и "Лавиринт". Много серија се треутно снима и тешко је изборити се за квалитет у том мношту. Оно што је код Лекића лепо јесте то што он ништа не препушта случају и ствари тера до краја. "Бележница" је другачија и прати глобални тренд. Он је сјајан и истрајан човек у свему што ради. Играм оца главног јунака, који жели да спасе сина из нечега за шта не зна да ли је мистика или реалност. С обзиром на то како радимо и где радимо, све је веома провокативно и верујем да ће већ на пролеће имати будућност на некој од телевизија.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
ДА ЛИ ЈЕ МОГЛО ГОРЕ? Ево зашто је пред репрезентацијом Србије немогућа мисија у квалификацијама за Светско првенство?

ДА ЛИ ЈЕ МОГЛО ГОРЕ? Ево зашто је пред репрезентацијом Србије "немогућа мисија" у квалификацијама за Светско првенство?

Фудбалска репрезентација Србије играће у групи К са Енглеском, Албанијом, Летонијом и Андором у оквиру квалификација за Светско првенство 2026. али је селекција "горди албиона" нешто што ће представљати највећи проблем изабраницима Драгана Стојковића Пиксија. Не само због квалитета, већ и због нечег другог.

14. 12. 2024. у 13:16

Коментари (8)

СИТУАЦИЈА ЈЕ ДРАМАТИЧНА, НАЈВАЖНИЈЕ ДА СЕ НЕ ПРЕТВОРИ У ПОТПУНО ТРАГИЧНУ Застрашујуће упозорење Марије Захарове