СВЕТ МОРА ДА ПОВЕРУЈЕ У ДОБРОТУ: Последњи интервју Горана Паскаљевића за “Новости”

ВЕСТ да је преминуо режисер Горан Паскаљевић затекла је све љубитеље седме уметности. Почетком ове године Паскаљевић је дао интервју за “Новости”, а разговор са њим је водила новинарка Радмила Радосављевић:

Фото А. Стевановић

Протекла 2019. била је још једна важна година у великој каријери редитеља Горана Паскаљевића. Са новим филмом "Упркос магли" (снимио га је у Италији, са италијанским глумцима и на италијанском језику), доживео је значајан успех на светским фестивалима и поново се потврдио као један од најугледнијих стваралаца европског филма.

Бројним домаћим и иностраним признањима које има додао је Златни печат Југословенске кинотеке за допринос филмској уметности, а пред сам крај минуле године добио је и Плакету за целокупно стваралаштво и допринос српској кинематографији, коју додељује Удружење филмских уметника Србије.

- Прву награду за животно дело, за целокупно стваралаштво и допринос филмској уметности, добио сам пре десет година, на 50. фестивалу у Солуну - каже, у разговору за "Новости", Горан Паскаљевић. - Ту је направљена и комплетна ретроспектива мојих филмова, а уз награду, почасног Златног Александра, објављена је и књига о мом стваралаштву на грчком и енглеском језику. Тада сам ово признање доживео као знак да можда треба да завршим каријеру и да се више не бавим снимањем филмова. Од 2009. године снимио сам три филма и примио још четири такозване награде за животно дело - у Русији, у Шпанији, када су у Барселони и у Кинотеци у Мадриду такође организоване моје ретроспективе, у Италији и у Словачкој. Плакета коју ми је УФУС доделио ипак ми је најдража.

* Шта ово признање вашег еснафа чини тако важним?

- Управо то што долази од мојих колега из Србије, који нису тако издашни када награђују, и од удружења чији сам члан више од четрдесет пет година. То је за мене веома важно - једини сам релевантни филмски редитељ који у целокупној каријери која дуго траје нема ни један једини дан радног стажа изван статуса слободног филмског уметника. Нисам прихватио да радим на телевизији, нити да предајем на Академији. У два маха су ме "гурали" и да прихватим место министра културе, али сам све то одбијао. Сматрао сам да морам да останем слободан да радим оно што највише волим, и да се борим.

* Да ли је и привилегија бити "слободњак"?

- Када немате ништа друго, никакву плату, никакву сигурност, морате да радите следећи филм да бисте преживели. Сада од свог минулог рада могу сасвим лепо да живим до краја живота, али у почетку није било тако. Између осталог, зато сам и снимио осамнаест играних филмова. Веома бих волео да направим још два, и да затворим круг од двадесет, што још ниједном нашем редитељу, колико ми је познато, није пошло за руком.

Фото А. Стевановић

* Поводом Златног печата Кинотеке Лордан Зафрановић је рекао да сте ви најуспешнији из те прашке генерације редитеља, јер сте у иностранству снимили највећи број филмова. Како сте стигли до тих озбиљних продуцената?

- Када нисам успевао да снимим филм у Србији, радио сам у иностранству. Тамо ме, на срећу, добро познају, зато сам и могао да дођем до средстава. Али, никада нисам пристајао да радим наручени филм, увек сам ја иницирао пројекат. Тако је било и сада у Италији. Све је кренуло од шпанског фестивала у Ваљадолиду, где сам био председник жирија, а члан је био мој дугогодишњи пријатељ Лучано Совења. Он је био дистрибутер мојих првих филмова у Италији, а данас је председник Филмског фонда Лацио. Совења ме је позвао да дођем у Рим, познавао је мој рад и сматрао да могу да добијем подршку њиховог фонда, РАИ Синема и Министарства културе. Прихватио сам, али под условом да снимим своју филмску причу.

* Колико је изазов, али и привилегија, снимати у земљи тако јаке и велике филмске традиције као што је Италија?

- У почетку сам мислио да не знам шта бих снимао у Италији, а онда сам написао причу која је врло актуелна, акутна, која ме лично веома дотиче, и која је могућа у Шпанији, Италији, Грчкој, земљама које су под великим притиском избеглица. Али, није ме занимало да правим филм о њима, јер је већ доста снимљених, него сам пронашао један другачији угао посматрања. "Упркос магли" је, пре свега, интимна, људска и породична драма кроз коју се преламају не само проблеми емиграната, него и читавог савременог света који све више губи људско лице, емпатију и клизи у ксенофобију.

* Да ли сте планирали да направите провокативни, критички филм који би могао да изазове полемике у италијанској јавности?

- Занимљиво је да је на неколико пробних, приватних пројекција у Риму овај филм поделио гледаоце - половина је била незадовољна, то су десно оријентисани људи који у тој провокативној причи виде себе у огледалу и та слика им се не свиђа. Друга половина је сјајно реаговала, сматрајући да је "Упркос магли" остварење које је неопходно данашњој Италији, чак су ми поставили и питање како је могуће да један Србин направи тако уверљив италијански филм.

* С друге стране, "Упркос магли" је можда и ваш најдирљивији филм, иако сва ваша остварења одликује емотивност. Да ли је емпатија и главна порука ове филмске приче?

- Драма почиње једне кишне вечери када менаџер ресторана у градићу надомак Рима, Паоло, проналази уплашеног и промрзлог осмогодишњег дечака на аутобуској станици и одлучује да га поведе кући. Дечак се зове Мухамед, родитељи су му страдали током путовања до Италије и остао је потпуно сам, а Паоло и његова супруга покушавају да у малом Арапину нађу замену за свог рано преминулог сина, који је био дете са посебним потребама. Средина и рођаци не прихватају њихову одлуку да усвоје Мухамеда, али ово је само "кроки" овог филма. "Упркос магли", заправо, фокусира како Италија прихвата или не прихвата присуство емиграната, зашто тамо Салвини и ултрадесница добијају толики број гласова на изборима. Јачање десних снага приметно је, нажалост, и у многим другим земљама.

* Једна од најснажнијих сцена је када породица са малим Мухамедом пева стару наполитанску песму уз гитару.

- За ту сцену у сценарију је стајала једна једина реченица: Они су коначно срећна породица. Пошто се радња догађа у време пред Божић, а родитељи су музичари који су престали да се баве музиком после смрти свог сина, они се сада, усвајајући Мухамеда, враћају себи и својој првој страсти, музици. Зато је та сцена тако снажан емотивни тренутак, кулминација и врх филма пре него што крене сурови распад ове породице. И ту постоји једна занимљивост - приметио сам да италијански гледаоаци, и они који навијају за овај филм и они који су против њега, једнако плачу на тој сцени.

* После седмогодишње паузе из домаће кинематографије, у Србији снимате нови филм "Мачји крик". И то је једна емотивна, лична драма?

- Веома се радујем том пројекту, с њим сам први пут учествовао на конкурсу Филмског центра Србије, и на моје чуђење и одушевљење истовремено, добио сам подршку. Реч је о филму инспирисаном аутентичном животном причом Зорана Живановића из Крагујевца. Он је човек који се дуго година борио да стекне право старатељства над својом унуком коју су напустили родитељи, и да брине о њој. Унука је дете са "мачјим плачем", болешћу која је веома ретка и без перспективе да се излечи. У протекле две године, колико сам радио на овој причи заједно са сценаристом Ђорђем Сибиновићем, постао сам близак пријатељ са Зораном. Он је за мене симбол борбе за живот, и оне чувене реченице енглеског писца, сликара и пре свега филозофа, Едварда Блејка: "Живот је једина светиња". Надам се да ће овај филм бити и једна врста опомене - да се суочимо са тим до које мере смо изгубили емпатију, и колико је важно да се вратимо правим вредностима, да верујемо у живот и у доброту.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације