ИНТЕРВЈУ Драгана Мићаловић: Сама бијем своје битке

СВАКИ други дан, за воланом на ауто-путу Београд - Ниш: то је у наредна два месеца слатка и напорна свакодневица глумице Драгане Мићаловић. Јер, у Београду, "од седам до седам" снима нове епизоде популарне серије "Игра судбине", а онда седа у аутомобил и одлази у Ниш на пробе "Ане Карењине".

Фото В. Данилов

Од своје осамнаесте године глуми (и учи), одважно пада и устаје, не ослањајући се одвише на раме старије сестре Слободе. Уосталом, док је чекала да је приме на ФДУ, Драгана није седела скрштених руку. Завршила је Факултет за културу и медије, а онда у 27. години уписала глуму (класа Бобе Ђуровића и Ненада Маричића) на Факултету савремених уметности. Сада је на другој години студија и први пут на великој сцени. Славну Толстојеву јунакињу играће премијерно 14. новембра, у нишком Народном позоришту, у режији и адаптацији Ирфана Менсура.

- Прво ме је звао управник позоришта Спасоје Ж. Миловановић, представио се и рекао да имају у плану да раде "Ану Карењину" и да је Менсур предложио да је ја играм. Кажем: "Дивно, а шта би требало да играм?" Он је поновио реченицу, а ја опет: "Да, јасно ми је, али шта ја играм у "Ани Карењиној?" - почиње с препознатљивом ведрином причу о новом и изазовном глумачком задатку Драгана Мићаловић. - Свим глумицама је Карењина највећа жеља, а ја се нисам усудила ни да је изговорим. Чинило ми се немогућим и невероватним.

Ипак, можда је потајно била довољно јака да постане моја прва велика, професионална улога у професионалном позоришту. И велика одговорност.

Како сте се, као читалац, први пут сусрели са Карењином?

- Ретка је и у наше време њена слобода да - воли. Или су то неке тајне патње, или незадовољства, интереси, препреке зарад моралних начела. А Ана је неко ко је смело срушио зид и стао испред света, с подигнутом главом... Она је неспорно храбра жена. Да ли ће је неко бранити или осуђивати, зависи од самог човека. Супротставила се друштву и његовим начелима, она је за мене херој љубави.

Ни данас није лако освојити слободу, и у другим сферама живота?

- Да, поготово кад се бавите јавним послом и долазите из породице која је у том свету. Некако вам је цео живот сведен на једну реч - "пази". Пази због оца, мајке, овога, онога... Слобода вам је скучена. У мали круг, кутију која се пуни временом. Једном мора да пукне, као што је пукла Карењина.

Ово ће, у неком смислу, бити и ваш први велики излазак из "кутије", односно сенке старије сестре Бобе и оца Драгана, који је такође био глумац?

- Па, видећемо. Ја мислим, да. Много ми значи што је Боба поносна на мене, што је једина знала и помогла ми да преломим, да одем на пријемни, упишем факултет. Имала је важну улогу у свему на почетку, с чврстом одлуком да ме пусти да се сама борим. Сада ми каже да не бих дошла ту где сам да ме је она вукла уз себе. Научила сам да бијем своје битке, падам и сама се подижем. Обришем колена, подигнем главу и наставим даље. Понекад с очима пуним суза, јер код нас, ако у овом послу немате диплому, нисте довољно прихваћени. То зна да вас заболи, поготово кад сте млади.

Фото В. Данилов

У међувремену, завршили сте други факултет и сачекали тренутак да са већ солидним багажом улога упишете жељене студије?

- Радује ме што по друштвеним мрежама од младих добијам поруке да сам им показала да вреди трудити се за оно што волите да радите. И да никад није касно да то остварите. Било је и оних који су ми рекли, ето, имаш 28 година и већ деценију си у свету глуме, шта ће теби сад факултет. Да, али ја у бити нисам била срећна. Колико год пријала светла позорнице, аутограми, фотографисања. Све је то лепо и све прође, онда останете сами са собом. Све те стварчице брзо одлете кад дуне ветар. Али, ако желите да оставите неки снажнији печат, да напредујете и осећате се боље, прави избор и одлука је - усавршавати се. Иако, како каже Марфи, онда кад не треба - дође све. Мени су после уписа глуме понудили много улога које сам морала да одбијем, јер сам знала да је прва година веома важна... Имала сам ја разне битке. Неки су ме оспоравали, али је Карењина потврда онога што сам одлучила да урадим.

Да нисам, сигурна сам да ме ни Ирфан не би одабрао за улогу. Видео ме је на испиту.

За вама су серије "Непобедиво срце", "Звездара", "Синђелићи", "Истине и лажи", па филмови "Врати ми се, Зоне" , "Santa Maria della Salute". У овом последњем играли сте краљицу Наталију?

- Срећна сам што ју је Шотра видео у мени. Имала сам једну епизоду, али одиграти такав лик, стати у њен живот, говорити, држати тело и мислити као она, изузетан је доживљај. Костимографкиња Иванка Крстовић потпуно нас је пребацила у оно време. Док сам снимала, цео дан нисам хтела да седнем! Из поштовања према лику и страха да не изгужвам хаљину.

Нисам много радила епоху, али имам обичај да кажем да моја душа живи у том времену.

Осим епохе, краљицу Наталију и Ану Карењину спаја и друштвена осуда, супротстављена мишљења средине?

- У себи водим сличну битку. Суочена са околином, временом у коме живим и сопственом бити. Само што ја, очигледно, нисам толико храбра. И даље мислим да се "нешто мора". Али, без љубави и слободе не могу. Слобода је нешто најскупље што човек може себи да приушти. Додуше, кад сте присутни у јавности и под будним оком људи, нисте увек у прилици да је остварите. Понекад се осећам као дивљи коњ којег држе затвореног у штали, па кад га пусте, не зна на коју ће пре страну да бежи... Зато је једна од мојих највећих жеља да одиграм Коштану. И она је била изузетно храбра и због тога платила највишу цену.

Можда ће вам баш Карењина отворити шире врата театра, па ћете морати да бирате између позоришта, филма и телевизије?

- Ја волим камере, моја каријера је с њима и почела. Волим тај начин рада, процес кроз који се иде, потпуно другачији од позоришта. Тек се сада с њим упознајем у театру - анализом текста, дела, лика, покрета, стања, импулса. Морала сам да потпуно поништим себе и све оно што сам радила протеклих десет година. Заправо, тек сад сам почела да учим глуму. До сада сам радила на неки осећај, инстинктивно.

Фото В. Данилов

Уз Коштану, коју улогу још прижељкујете?

- Моја највећа жеља и улога је да једног дана будем мајка. Морам да искористим ово време, добила сам шансу. Све што ми се нуди радим максимално, најпосвећеније што могу. Бићу таква и кад постанем мајка. То је, заиста, најлепша женска улога на свету. Тако сам и одгајана. Зато је у почетку отац био против да се Боба и ја бавимо овим послом. Иако је моја мајка била велики радник и као фризерка радила по дванаест сати дневно, он је знао да је глума сувише суров и тежак посао за жену. И једно велико одрицање.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације