Култура

ТАЈ ЧОВЕК ЈЕ БИО ЕЛЕМЕНТАРНА НЕПОГОДА! Сећање Цација Михаиловића на глумчину - Зорана Радмиловића

Новости онлине

16. 10. 2020. у 22:42

ЗА Зорана Радмиловића наш Баја Бачић својевремено је рекао да је он елементарна непогода у најлепшем смислу те речи, открива за Спутњик Милан Цаци Михаиловић, аутор четвртог „Успоменара“ који је у целини посветио великом колеги и глумцу.

ТАЈ ЧОВЕК ЈЕ БИО ЕЛЕМЕНТАРНА НЕПОГОДА! Сећање Цација Михаиловића на глумчину - Зорана Радмиловића

НЕПОГОДА У НАЈЛЕПШЕМ СМИСЛУ РЕЧИ

Књига која ће бити представљена на позоришном фестивалу „Дани Зорана Радмиловића“ који се вечерас отвара у Зајечару, „Успоменар 4 – Зоран 2020“, једна је у низу Михаиловићевих лирских зборника и сећања на године и људе који су прошли светом. Међу њима једно од посебних места припада Зајечарцу који је, раскошним талентом, али и монашком посвећеношћу српску културу задужио глумачком уметношћу, као мало ко. Његов дугогодишњи колега и пријатељ, сарадник на сценарију филма „Глумчина“ о Зорану Радмиловићу, сећа се дана када је давне 1972. године, дошао у Атеље и упознао овог изузетног човека.

„Био сам консултант на тој причи, будући да сам од самог доласка у Атеље 212, радио са Зораном пуних 13 година. И не само у представама које се памте, попут „Краља Ибија“ и „Радована трећег“, него и у фантастичним остварењима у којима је Зоран, као и свугде, био јединствен и сјајан – у комадима Молијера, Булгакова, Пекића, у драмама „Ој Србијо, нигде лада нема“, „Санта Мариа дела салуте“, набраја Михаиловић.

И МИХИЗ СМАТРАО ДА ЈЕ БИФЕ НАЈВАЖНИЈА ИНСТИТУЦИЈА

Тешко да би се филм попут „Глумчине“ и могао урадити без Цацијевих успомена, упркос обиљу материјала који сведочи о Зорановој богатој глумачкој каријери.

„Постоји много материјала на основу којег би могао да се прави филм. Све оно што је снимљено – представе, тв драме, филмови у којима је играо, представља важну грађу. Ја сам, међутим, бележио нешто друго, оно иза сцене, оно што се дешавало на путовању, на гостовању, на проби, и наравно у бифеу Атељеа. Колико је тај позоришни део био важан сведоче и Михизове речи да је најважнија институција у позоришту бифе. Коначно, у кафани је и почело позориште“, подсећа Михаиловић.

У његовом четвртом „Успоменару“ све приче о Зорану које су већ објављене, заједно са новим, нашле су се на једном месту. Открива да су, поред њега, аутори текстова бројни угледни писци, глумци, редитељи, уметници...

И ХАМЛЕТ И КРМАЧА

„У књизи четрдесетак људи из разних углова пишу о Зорану – од наше суфлерке до колега попут Аљоше Вучковића, Мире Бањац, Ренате Улмански, Љиље Драгутиновић, Горице Поповић... Ту су и писци kao што су Душко Ковачевић, Мија Илић, Синиша Ковачевић, Миладин Шеварлић... А можда најлепше о Зорану говоре наслови њихових прича, попут 'Стари брк', 'Гумени опанци', 'Неприкосновени капетан глумачког брода', 'Кад сам био Младеновац ја' ... Или најречитије, попут текста Бобе Стојнић о томе како је као клинка играла Офелију са Зораном. Она ми је испричала да је у време кад су радили 'Хамлета' Зоран нацртао себе као Хамлета и, пошто је радио пенкалом, исцурело је мастило на једно место. Боби је, дајући јој слику, рекао: 'Поклањам ти не само Хамлета него и крмачу'", открива Михаиловић духовите детаље из туђих сећања на Зорана Радмиловића.

На питање како је овај глумачки бард и после 35 година од смрти и даље жив, и да ли је уопште могуће заборавити неког као што је био Зоран Радмиловић, Михаиловић без дилеме каже:

„За тих 35 година отишло је поред Зорана још изузетних људи са сцене, али је он, очигледно, нешто специфично. Толико је присутан и дан данас, и на екрану и у причи. Људи се и сад помажу и изражавају реченицама из представа које је Зоран прославио".

Излазак на сцену претварао је и игру

Ненадмашни краљ Иби био је, по сведочењу Цација Михаиловића, веома озбиљан, скроман и - стидљив.

„Био је изузетно скроман и стидљив човек. Много се припремао за улогу, зато што је био човек који је сумњао. Да, сумњао је у све што ради, ко зна колико је пута све превртао, пропитивао себе... У свом стану имао је један собичак који је звао раденичка соба. У њој је и читао и писао и размишљао и сумњао... И као што је Пера Краљ увек са собом носио збирку песама Бране Петровића, поред Зорановог кревета је увек стајао 'Чаробни брег' Томаса Мана. Био је то уистину чудесан човек. Непоновљив. Један од ретких који је појављивање на сцену претварао и игру. Зоран Радмиловић био је човек који је сматрао да позориште јесте игра. Глумчина који је волео позориште“, закључује Милан Цаци Михаиловић.

rs.sputniknews.com