ФИЛМСКА КРИТИКА: Није нам крива само корона; 55. Фестивал глумачких остварења у Нишу

ЗНАЛО се од почетка да ће овогодишња смотра филмске глуме бити, у најбољем случају, мост према неком будућем, бољем времену.

"Мој јутарњи смех" / Фото Промо

Добро је да је Фестивал уопште одржан у условима пандемије и то у једном од жаришта пошасти која нас је снашла. Организатори су учинили све што је било до њих у тренуцима када су изненада добили зелено светло и са те тачке гледишта све је било у реду. Овогодишњи "мршав", веома "анемичан" биланс српског филма, нема везе са тим.

Приказани филмови настали су пре епидемије и израз су нечег сасвим другог: катастрофалног стања у које је себе довела наша кинематографија, захваљујући дугогодишњој погрешној политици (ако уопште има икакве политике!) програмирања и стимулисања нашег филма, при чему значајан део одговорности сноси највећи српски продуцент (читај: држава), те његова агенција за филм (читај: Филмски центар Србије). За ћорсокак у коме смо се сви заједно нашли није, дакле, крив "ковид", него упоран и конзистентан, а сасвим погрешан приступ оних којима је држава лакомислено поверила укупно старање о уметности филма.

Погрешно приступање филму почело је пре много година, а ово данас само је последица неодговорне праксе чијем исходу сведочимо. И то у пуном капацитету. То је главни проблем, а не ова или она улога. Слаб учинак глумца на екрану није ствар његовог талента и заната, него пре свега недопустиво лоших сценарија, и затим немуштих режија, које "пролазе" захваљујући игри интереса и трговини утицајем. О томе, по ко зна који пут, на другом месту.

Тако се догодило да је жири ове године издвојио и наградио оно што је заиста било најмање "слабо". Филм "Мој јутарњи смех" Марка Ђорђевића испоставио се као једини прошлогодишњи искорак ка некој аутентичности и животности филмског призора, ка оном "утиску стварности" који чини основну супстанцу уметничког филма фикције. Иако није без истраживања филмског простора и композиције кадра, ово дело једва је задовољило основне стандарде професионалног играног филма и некако успело да пређе из кратког у целовечерњи формат.

Такве су и две главне улоге у овом почетничком остварењу, награђене двема највишим наградама у Нишу, готово непознатим младим глумцима Филипу Ђурићу (Гран-при "Наиса" за најбоље глумачко остварење) и Ивани Вуковић ("Царица Теодора" за најбољу женску улогу). Спонтаност и искрена посвећеност времену одрастања, сексуалне иницијације, зближавања и открића најважнијих животних токова здружила је два млада глумачка бића у заједничком покушају да оживе одабрани маргинални исечак српске провинције. Њихова глума освојила је симпатије гледалишта и жирија. И то је заиста све. Сличан је случај и са наградом Владимиру Гвојићу ("Цар Константин" за најбољу мушку улогу) за учинак у филму "А.С. (25)" Милене Грујић, који је мање или више успела вежба на Факултету драмских уметности, такође сведена у границе једног маргиналног света, на лутање и ништавило.

Три мале, запажене етиде троје, можда даровитих, младих људи, као врх једне продукционе године, заиста не дају повода за оптимизам. На другој страни стоји вајна професионална кинематографија са стандардним Војином Ћетковићем ("Груди" Марије Перовић - повеља за изузетну мушку улогу) и сасвим неупадљивом Ањом Павићевић ("Име народа" Дарка Бајића - повеља за изузетну женску улогу). Награђен је плакетом за странца и увек исти Горан Богдан у "Оцу" Срдана Голубовића, што је, можда и најправичнији исход.

И док је у вестернизованом простору нишког "Синеплекса" пролазила 55. глумачка смотра, руководећа екипа фестивала организовала је у једном сасвим другом простору паралелни догађај ширег значаја. Била је то четврта по реду "Међународна колонија филмске критике", дводневна интерактивна радионица филмског мишљења и поступања, искуства и креативне младости, која је првог дана била посвећена чудесном свету Федерика Фелинија, а у наставку делу једног од ретких српских филмских ветерана, који је оставио дубок траг и у стваралаштву и у критици, професору Николи Стојановићу, чија је богата заоставштина афирмисала трајне филмске вредности. Овај примерно организован културни догађај, који је игром случаја постао пандан глумачкој паради, отворио је нову наду у бољи живот Нишког фестивала.

Препоручујемо

Култура

1 7

ФИЛМСКА КРИТИКА: СИЛОВАЊЕ ИСТОРИЈЕ!

11. 10. 2020. у 14:30

Култура

44 34

"ОДВРАТНО И ПРАЗНО": ТВ критика серије "Мочвара" - Овакво огледало пакла још нисмо гледали на нашим екранима!

10. 10. 2020. у 12:30

Култура

0 0

ФИЛМСКА КРИТИКА: Слике мрачног доба

20. 09. 2020. у 14:00

Култура

0 1

ВОЈИ БРАЈОВИЋУ НАГРАДА "ПАВЛЕ ВУЈИСИЋ": Изузетан допринос уметности глуме у домаћем играном филму (ФОТО)

11. 10. 2020. у 20:21

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације