ИМАЛИ СМО МАЊЕ, АЛИ ВИШЕ СЕБЕ: По животу Александре Јанковић може филм да се сними

ЖИВОТНИ пут глумице Александре Јанковић био је по свему специфичан. Толико да би могао послужити као сценарио за филм, серију или позоришну представу.

Фото: Contrast studios

Прилику да оствари давнашњу жељу за глумом добила је прилично касно. Први пут пријемни је полагала у Загребу и, како то и сама признаје, била је неспремна. Срећу је поново окушала у Београду, и тада је, каже, оставила утисак да је превише спремна. Трећа срећа јој се догодила после године паузе, коју је провела у Бечу. Пријемни је, коначно, положила. Али, овог пута, љубав ју је, после само две године студирања, одвела далеко од Србије. Глума ју је, ипак, на крају пронашла. У разговору за "ТВ новости", популарна глумица открива да верује да постоји нека животна кошуљица по којој ћемо водити емисију звану живот, али да ни данас, иако на прагу педесете, не зна да ли је глума њен коначни позив. Добро је, каже нам, научила да је живот пун изненађења и преврата, да се не да дефинисати, па и живи у складу са тим променама.

Млади људи, када их живот одвуче у неком другом смеру, углавном не приведу неки зацртан пут крају. Шта је то што је вас, ипак, задржало да остварите своје младалачке снове и постанете глумица? Истрајност, инат, или су се на крају праве коцкице сложиле у право време?

- Можда су млади људи паметнији од нас. Можда баш треба пустити дизгине и видети шта нам то живот пружа мимо наших планова, уклесаних намера, задатости друштва... Kада смо престроги према себи, често се деси да се не снађемо у наглим и изненадним променама. Ја сам одавно одустала од зацртаних путева. Можда већ у раним двадесетим. Појавом рата у бившој Југославији и свему што је то донело, схватила сам да планирати значи изазивати невоље самом себи. Ето, и каријера ми се десила несвакидашње касно, а мислила сам да неће никад. И није то питање ината. Никад нисам ништа радила из ината. Нисам тај тип. Увек сам све радила из љубави. И да знате нешто - увек, али увек се све догоди баш када треба. То је често тешко разумети и прихватити, али јесте тако.

Фото: Contrast studios

У шали умете да кажете да сте били "најстарија најмлађа глумица". Није лако започети каријеру у тридесетима, Како сте нашли своје место на сцени? Да ли је било тренутака када сте пожелели да одустанете?

- Да, радо сам се шалила на свој рачун, а заправо сам хтела да охрабрим друге да никада ни за шта није касно. Мене је то све затекло јер нисам очекивала, нисам ни размишљала хоће ли и када ће. Имала сам испуњен живот у сваком смислу. Онда се пружила прилика и ја сам је, изгледа, искористила. У тим почецима значајну улогу је имала моја колегиница Јелена Ђокић, која је била непоновљиви партнер и подршка. Десило се све са представом "Двије", Тене Штивичић, у "Атељеу 212". Одмах је постала хит, после тога улоге су се низале. Лепо је све то било, а и тај занос трајао је дуго. Онда, у неком тренутку, уморила сам се од свега и пожелела да се осамим, што сам и урадила. То је природно. Живот се састоји од акције и одмора, и кад организам каже "Стоп!", онда га треба послушати. Искористила сам ту тишину за себе и могу рећи да је вредело сваког секунда. Сада је, чини ми се, време за нову фазу.

Женске главне улоге су права реткост. Поготово у зрелом добу. А ви сте и по томе изузетак - добили сте прву главну улогу на телевизији, и то водећу у великој серији "Азбука нашег живота"?

- Истина, ово је јединствена ситуација. Добила сам главну улогу, и то баш када треба. Ништа се не догађа случајно. Сматрам да је све што сам до сада радила на филму или телевизији био поштен посао, али, морам искрено рећи, није ми то било у фокусу. Више ме је занимало позориште. Њега сам била жедна. Тек негде од прошле године почела сам да размишљам о томе да ми се игра и пред камером. Да бих волела да ми се догоди неко телевизијско "месо".

У међувремену, опет сам се вратила позоришту, потом је од марта наступио овај сулуди корона период, а ја сам време провела на планини размишљајући и маштајући како играм пред камером. Kада се завршио карантин, Јелена Бајић Јочић ме је позвала и понудила ми улогу. Занемела сам, јер ми се никада пре није десило да се жеља тако брзо реализује. Захвална сам за све што се догађа. То је један тако моћан осећај. Човек за све жеље мора да буде спреман.

Јесте ли прочитали романе Мирјане Бобић Мојсиловић по којима се ради серија? Kолико је "Азбука" другачија од онога што се тренутно снима?

- Прочитала сам обе верзије на основу којих је написан сценарио. Мирјана уме да види, осети и напише. Увек је умела. Помогло ми је много, наравно, али главни кључ је редитељка и моја пажња је искључиво усмерена ка њој. С друге стране, слабо гледам ТВ, јер га и не поседујем, самим тим ни серије. Погледала сам свега неколико наших серија и оно што је уочљиво јесте тематика. "Азбука" се разликује у односу на друге серије јер нема негативних ликова, нема конспирација, пуцања, мржње, осуђивања. Постоји окосница целе приче која је развод брачног пара после 25 година, и шта таква ситуација доноси. Како се ти људи понашају, о чему размишљају, шта их жуља и боли. Ово је породична драма са светлом на крају тунела. Гледаоци ће је јако волети и препознавати се у њој. То поуздано могу да кажем.

Фото: В. Данилов

У животу сте проживели развод као и ваша јунакиња Весна. Kолико сте се поистоветили са њом? Да ли је то била ваша предност за ову улогу?

- Мој развод нема никакве везе са Весниним. Баш ни по чему. Kод мене је било све сасвим другачије. Весна је и карактером дијаметрално различита од мене, али познајем много жена са оваквом причом и добро сам их увек разумела. Разводи се догађају на сваком ћошку, са различитим сценаријима. Управо зато верујем да је ова серија важна, јер освешћује једно битно осећање, а то је да кад се растајеш од некога не мора значити и да га не волиш, да га мрзиш. "Азбука" нуди преиспитивање сопствених одлука.

Kакав је ваш став о епидемији развода која је последњих година веома актуелна? Да ли сте поборник теорије "боље развод неко лош брак" или сте више за "трпељивост по сваку цену"?

- Нисам за "трпељивост по сваку цену", јер тај притисак пре или касније изађе напоље, и то врло бурно. Чини ми се да је епидемија развода последица убрзања живота и захтева које доноси време у којем живимо. Све је некако неприродо. Од сваког се очекује више него што реално може да подмири и допринесе. Људи су танана бића и после толиког континуираног притиска почињу осуде и указивања, погрде, слабе међусобни односи, у зависности од карактера и реакције. Данашње породице се готово и не срећу. Све је у трци за новцем, школама, допунском наставом... Сретну се увече и, можда, недељом. Мало је то за опстанак.

Заједничко време се користи да се издају нови задаци за наредну недељу, месец, и у свему томе нема праве заједнице. Сви испуњавају некакве задатке, губи се блискост, а самим тим и лепе речи.

Некада је радно време било од седам до три, па смо имали заједнички ручак и цело поподне и вече. И викенди су били заједнички. Чини се да је то имало смисла. Можда се имало мање, али си имао више себе. Сада је обрнуто. О томе говори и ова серија.

Kако гласи рецепт за живот удвоје? Да ли сте га открили?

- Откривам га.

Може ли човек да пронађе срећу у самоћи? Филозофи сматрају да је човек створен за живот у друштву. Греше ли?

- За мене је самоћа неодвојиви део постојања. Ја је веома волим и негујем. Одатле црпим снагу и мир. То не значи да немам друштвени живот и љубав. Имам и то у приличним количинама, али самоћа ми је веома важна. Одувек. То је простор где сабирам мисли и осећања, ослушкујем себе, преиспитујем се, добијам одговоре. У буци то не умем. Једном је неко рекао да је заједнички живот попут олимпијских кругова. Онај део који је на споју, то је оно "вас", све остало је само "ти". Човек има потребу да мења оног другог и прилагођава га свом моделу, а када се то деси, онда то исто почне да не воли. И зато немамо права ни на кога, осим на саме себе.
 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације