Култура

ШТИМУНГ "УЛОВЉЕН" ТУШЕМ И ОЛОВКОМ: Изложба посвећена цртачком опусу сликара Ивана Радовића у београдском Народном музеју

АКВАРЕЛ "Мушкарац и жена", 1919., Миљана Краљ

19. 12. 2020. у 22:45

НА првом спрату Народног музеја, од петка је смештена изложба која великог југословенског и српског сликара и тениског аса (првака Југославије који је 1929. играо у Дејвис купу против Грчке) Ивана Радовића (1894-1973) представља као изузетног цртача.

ШТИМУНГ УЛОВЉЕН ТУШЕМ И ОЛОВКОМ: Изложба посвећена цртачком опусу сликара Ивана Радовића у београдском Народном музеју

Из збирке Народног музеја, у којој се чува 85 његових цртежа тушем, оловком, угљеном, као и неколико акварела, на поставци чији је аутор музејски саветник Евгенија Блануша, кустос Збирке цртежа и графика југословенских аутора 20. века, први пут је интегрално представљено 67 радова, углавном насталих на почетку Радовићевог школовања на Академији лепих уметности у Будимпешти.

- Радовићеви цртежи имају упадљиве знаке аутентичне спонтаности, искрене инвенције, извесне лакоће и привлачности, што изазива посебну пажњу - истиче Евгенија Блануша у каталогу изложбе.

- Они употпуњују слику о његовом таленту и искреној склоности ка ликовном изражавању и онда када у њој није било побуда за стварање аутономних, и по себи доречених и завршених дела. Радовићеви цртежи, баш зато што су такви, понекад инспирисани занимљивошћу неког мотива, а понекад, будући потпуно окренути природи таквој каква јесте, лишени мотивске артикулације, по данашњем критеријуму и суду заслужују да се посматрају као дела аутономне вредности.

ЉУДСКА ТОПЛИНА И ХУМОР

ПОСЛЕ Другог светског рата, поводом једне изложбе критика је уочила Радовићеву склоност "да у малим неприметним догађајима пронађе карактеристичну и притајену поезију проткану извесним људским топлим хумором". Последњу ретроспективну поставку имао је 1971. године у Галерији САНУ, а годину дана пре тога био је примљен за дописног члана Академије.

Кустоскиња изложбе бележи и да се у Радовићевом цртачком опусу уочавају дела која потпуно занемарују радњу:

- Радовић није илустративан - његове фигуре не изражавају карактеристичан покрет или уобичајену акцију; оно што уметник сугерише је присуство модела, а не његова радња.

Дакле, код Радовића се не уочава изражен смисао за нарацију, односно не води се нарочито рачуна о овој некада "преувеличаној" компоненти сликарства. У његовим радовима је све испуњено атмосфером, штимунгом одређених ситуација, па уметник и сам о томе каже: "није циљ фактографско преношење виђених ствари него креативно преображавање стварности."

Како се наводи у каталогу, овај уметник рођен у Вршцу, заузимао је високо место у сликарству свог времена, а његов таленат и вештина запажени су на Петој југословенској изложби 1922. Критика је посебно истакла његове аквареле и цртеже, препознала га "као озбиљног сликара способног за развијање у већем стилу".

- Прва Радовићева самостална изложба из 1925. године, оцењена је као представљање драгоцених истраживања, многих уметничких покушаја и резултата, кроз које се, већ по избору мотива - портрети, мртве природе, пејзажи и фигуралне композиције, Радовић приказује као савремен сликар - пише Евгенија Блануша, и додаје да је посебну пажњу наших међуратних критичара привукла самостална изложба из 1932. године, која је била пресудна за његов уметнички развој.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације