Култура

ОВАКО ЈЕ ПЕРО КВРГИЋ ГОВОРИО У ПОСЛЕДЊЕМ ИНТЕРВЈУУ ЗА "НОВОСТИ": У политику улазе глумци са комплексом ниже вредности

Јованка СИМИЋ

23. 12. 2020. у 16:51

ДОАЈЕН некадашњег југословенског Перо Крвгић, који је преминуо у 94. години у Загребу, 2013. године говорио је за Вечерње новости. преносимо последњи његов интервју за наш лист.

ОВАКО ЈЕ ПЕРО КВРГИЋ ГОВОРИО У ПОСЛЕДЊЕМ ИНТЕРВЈУУ ЗА НОВОСТИ: У политику улазе глумци са комплексом ниже вредности

У просеку, сваки трећи дан сте пред публиком. Да ли вам се догодило да одете у погрешно позориште?

- Десило ми се једном недавно, отишао сам у једно позориште и чим ми је млади колега рекао "Откуд ви, Перо?", знао сам да сам у погрешном тренутку на погрешном месту.

Од вашег последњег сусрета са новосадском публиком, 1980. уситњена је југо-држава, са топографске карте нестало је ваше родно место на Кордуну Српске Моравице, а вас је тих политика изгурала са позоришне сцене због српског порекла... Како сте тих година лечили своју душу?

- Наша историја пуна је крви, ножева... Мржња се преноси с колена на колено и еруптира страшним клањем сваких неколико деценија. Нисам дозвољавао горчини да ме савлада и преплави. А од саме помисли да сам за живота променио пет држава, а нисам се померио из Хрватске, довољно илуструје менталитет наших народа у овом делу Балкана.

Шта мислите о колегама на хрватској и српској страни који се не либе да директно учествују у политичким превирањима?

Увек сам се држао далеко од политике, дружио се с људима из света глуме који су слични мени. У политику имају потребу да улазе глумци са комплексом ниже вредности, они који мисле да нису довољно признати и прихваћени, па то покушавају да надоместе политичким активностима. Али, то је узалудан посао. Јер или си глумац или ниси. Политичари су углавном лоши глумци.

Како сте се кроз живот носили са ожиљком из детињства, тачније из 1941. године када су усташе вашег оца одвеле заувек у сточном вагону са перона у Српским Моравицама?

- Последњих година све учесталије ми се враћају слике те трагедије. Нарочито су биле живе пре две године када су поводом мог 85. рођендана снимали документарни филм. Било је то страшно. Сетио сам се колоне спровођених мушкараца, жена које јаучу. Када су угурали мушкарце, међу њима и мог оца, у сточни вагон, на њему су кредом написали "Покварена роба". Ухватио сам последњи поглед свог оца Милана. После су нам одузели сву имовину. У том безнађу једини пут који сам успео пред собом да распознам био је одлазак у шуму, у партизане.

ЦЕО ИНРЕРВЈУ ПРИЧИТАЈТЕ КЛИКОМ ОВДЕ!

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације