ИНТЕРВЈУ Душан Ковачевић: После педесете човек се храни само сећањима, у "Српској кафани" сакупили смо 20 година живота

ПРЕД крај ове тегобне и несрећне године, изашла је књига ведрог наслова који као да "не личи" на свог, обично песимистичног аутора: "Ја то тамо певам" (у уздању "Лагуне") Душана Ковачевића. Прва асоцијација је, наравно, његов чувени комад и истоимени филм, али ће се читалац касније уверити да је, заправо, реч о пишчевој најранијој успомени.

Душан Ковачевић

Ово дело стварао је у месецима свеопште изолације и међу корице скупио сећања и песме које, за разлику од наслова, и те како "личе" на свог творца и његове познате драме: многи стихови почињу ведро, лепршаво, а онда следи нагли и неочекивани црнохуморни обрт... Ипак, реч је пре свега о интимним сећањима и разишљањима, рањивијем и отворенијем Душку од оног којег знамо, који нам је пружио могућност да упознамо и неке њему посебно драге људе. "Ја то тамо певам", заправо, настајало је током читавих пола века.

- Већ годинама уназад имао сам осећај да треба да направим археолошки ред у мојим рукописима разасутим по фиокама, полицама и радној соби. Знао сам да ту има ствари које су ми драге, али и оних којих треба да се ослободим. Стално сам то одлагао. Све сам мислио, доћи ће неко боље време да то урадим, а онда се апсурдно десило да је дошло горе време и могућност да седнем и те песме средим. Прва верзија написана је руком, ја и даље немам никакав контакт с компјутером...

* Између осталог, нудите и занимљив осврт на ишчезлу генерацију песника и њихово кафанско казивање стихова?

- Мало старији, који се сећају шездесетих и седамдесетих година, знају да су песници били некрунисани краљеви јавног и културног живота. И да је поезија била први и најважији вид уметности. То време било је обележено честим посетама кафанама. Генерације су их проживеле као своју другу кућу. Ми из Атељеа 212 посећивали смо "Српску кафану". У њој смо "сакупили" сигурно двадесет година живота. Цела генерација глумаца која ће касније бити обележена као једна од најзначајнијих, окупљала се овде.

* Њихова старост почињала је већ у тридесетим, пишете у књизи. Многи су отишли пре времена?

- Сигурно, то вам је тако кад човек реши да се добровољно и натенане убија. И с великим мераком. Кад проводите већи део дана ноћу, у пићу и дувану, шта можете очекивати него да вас стрефи нека од болести које су везане за оваква "уживања"? Дешавало се да дођем у Клуб књижевника и око поноћи се појави Брана Петровић (или већ седи тамо), устане у једном тренутку и изрецитује неку своју песму храпавим, мало уморним гласом, али са страшно великом енергијом. И ви тог тренутка слушате, а не знате да се дешава историја српске поезије. У Клубу књижевника је изрецитовао већину песама. А Мику Антића сам слушао у Новом Саду, где сам завршио гимназију. На тврђави и у хотелу "Војводина" посматрао сам како устаје и говори мало замуцкујући, али тако добро и узбудљиво да цела кафана ћути и слуша. Није се дешавало често, а кад би се десило, било је као најбоља представа којој сте присуствовали.

* Ви никад нисте говорили јавно своје стихове?

- Не, зато што ја нисам по вокацији песник. Њих двојица били су рођени песници, иако су успут радили и неке друге ствари. Родила мајка песнике...

* Много тога о чему до сада нисте говорили нашло се баш у овој књизи?

- Да, то је сентиментално путовање. Ту су исписане аутобиографске чињенице које нисам помињао. Врло су личне, а на неки начин и универзалне. Живот који сам живео, ево већ 70 и нешто година, проживела је послератна генерација на врло сличан начин. Кад дођемо до неких година, схватамо шта су вредности у животу. Док смо млади, ми трчимо. Човек у трку не види много. Када има времена да седне и размисли, поготово ако се попне на неко узвишење - види даље и боље. И схвати да се до врха пео врло благом узбрдицом, није ни примећивао успон. Тек кад дође на тај брег и осврне се, види иза себе пут који је прошао. Онда, одједном спозна да га чека стрм силазак. Он може да траје десет, двадесет, тридесет година... Води према неком селу, а у њему као у сваком селу је и гробље. Поглед уназад, на пређени пут, почиње да му враћа успомене. Јер, сад ваља силазити, не спотаћи се и не пасти брзо. Мислим да је то нека симболична слика. Ако бих се бавио цртежом, тако би живот изгледао. У сећању, почињу да се јављају слике за које сте мислили да су обичне и нормалне. Као што је чињеница да вас неко воли. И одједном вам та љубав недостаје.

* Онако како су вас волеле мајка и бака Љубица?

- У животу постоје вредне материјалне ствари и оне духовне. Тих духовних се сећате. Материјалне сте потрошили. Могло би то да се назове призивањем памети. Кад прођете цео пут у сталном раду, трчању, нервирању и жељи да остварите такозване велике послове и циљеве, увидите да су лепши били они дани у којима сте имали само пажњу и додир људи који су вас волели. И да је све то остало записано у успоменама, у неком укусу. Уосталом, после педесете једете само своја сећања.

* Наслов књиге подсећа на чувени филм. Ипак, има и другу асоцијацију: изгубили сте се са три године, одлутали од куће и певали сами - у кукурузу...

- То су ми причали моји стричеви који су тада још живели у нашој заједничкој кући, у селу. У оно време је то била задруга. Сећали су се да су ме панично тражили и нашли у суседном кукурузишту како шетам и нешто певам. Моје памћење је везано за те крајеве који су, како сам старији, све живљи у сећању. Апсурдно је да човек са годинама почиње да призива неке слике из најраније младости, а заправо је то страх од неминовности. Човек бежи у успомене, у оно доба кад је био заштићен и мислио да је живот бескрајан.

Душан Ковачевић

* Психологија тврди да човек постаје свестан своје смртности тек са четрдесетак година. Ви сте то искусили већ са шест, кад сте оболели од менингитиса. Кажете да су сва ваша размишљања о реинкарнацији, па и паранормалном, последица тог искуства?

- Једна од тема која се провлачи кроз све моје драме и филмове је одгонетање краја. Не само смрти, већ шта је после тога. То нико са сигурношћу не зна, као што не зна о многим стварима. Гостујемо на овој планети, врло кратко, а онда одлазимо. Када читам књиге, које доживљавам као моје приватне, лепе играчке за одрасле, увек рачунам колико је писац живео. Између године рођења и године нестанка је једна мала цртица. Е, та цртица је, симболично гледајући, наш живот. То је мера нашег постојања и егзистенције, нашег битисања на овој планети.

* Размишљање шта је иза "црте" прати вас током целог живота. Уосталом, тиме сте се бавили у "Сабирном центру" и "Маратонцима". Јесте ли религиозан човек?

- Да, и то на свој посебан начин. Не постоји дан у мом животу, од ране младости, да га нисам почео тако што се нисам прекрстио, а то исто учиним и пре него заспим. Тако пожелим себи "добар дан" и "лаку ноћ". Уз захвалност што сам преживео и тај дан. Није то директна прича о вери и религији, већ о захвалности за постојање на овом свету. Е сад, на који начин си се баш ти појавио у животу, једна је од највећих невероватноћа. Морате бити захвални том чуду да се у дугој историји ваше фамилије, у којој су могли сви да изгину или да се ваши родитељи не сретну, шта све искомпликује - баш ви појавите на овом свету. У огромној галаксији ми смо само зрно песка на великој плажи.

* Били сте у породици најстарији (и омиљени) унук, а и ви сте објавили да "понајвише и понајлепше" волите унука Вука, иако имате још троје унучића?

- Све их подједнако волим. Али то кад сам писао, још смо их чекали. Вук је дошао први... Већ сам рекао да сам рођен у некој врсти задруге, заједно су живели баба, деда, њихових пет синова и једна ћерка. Једно по једно одлазило је из куће, а кад сам се ја родио неки су већ били на школовању. Био сам први унук и бака Љубица ме носила на рукама до треће године. Мислим да сам тек тада проходао.

* И надате се поновном сусрету на неком "другом месту"?

- Нема ту краја. Док смо живи, најмилији су присутни у нашем сећању. Прича из "Сабирног центра" је моја велика жеља да се наши сусрети поново десе. Измислио сам је, али нека ми неко докаже да није тачно.

* У неким песмама говорите о повратку на село, не само из сентименталних разлога већ из нужности коју намеће време у коме живимо?

- Знам бар десетак људи који су купили или мењали стан за куће изван Београда. Овај мегалополис, постао је тесан и клаустрофобичан. Од Новог Београда до центра, кад је гужва, треба вам сат времена. За тај сат можете и од центра до неког места, удаљеног 50 километара од града - где имате земљу, кућу, двориште и прилику да гајите све што пожелите. Кад сам дошао у Београд 1968. године, имао је око 700.000 становника. Данас два и по милиона. Становао сам на Новом Београду, у некој изнајмљеној соби у Улици Георги Дежа, у згради иза које је био песак. И врло често сам, као Лоренс од Арабије, пешчаним путем пролазио до хотела "Југославија" и чекао аутобус до центра. А то је данас најелитнији део, са најскупљим квадратом.

* Мислите да кад прође "ова неман од короне, гладни ће напасти сите"?

- Неминовно нас чека велика економска криза. Поновиће се, наравно, у другом облику оно што се десило после шпанске грознице, када је од 1918. до 1920. годне, умрло педесет и нешто милиона људи. Неупоредиво више него што је погинуло у Великом рату. Уништена је привреда, настала је криза и свет је доживео страшан колапс. Профитирала је само немачка машинерија са лудаком који је под окриљем кризе "правио" тракторе, а у ствари припремао тенкове.

* Да ли нам таква опасност поново прети?

- Не на тај начин, али ће сигурно дешавати социјални немири. Ево, шта је у САД. Никада се нису тако страшно поделили, чисто и јасно, на републиканце и демократе. Реч је о две врсте политичког убеђења и става, а у ствари, иза тога стоји економија. У овом тренутку у САД је угрожено око 40 милиона људи, што због немања посла, што због немогућности да раде. Ако вакцине и буду ефикасне и донесу здравље, не заборавите да на планети живи осам милијарди становника. Немогуће је у наредне две-три године да се сви они вакцинишу.

* Људи ће наставити да умиру, зато што не могу да дођу до вакцине или због одбијања да је приме?

- Апсолутно, један од та два разлога ће бити. Оптеретиће се медицински сектор, привреда неће радити и хиљаду других ствари се може десити, тако да ће све ово потрајати бар још неколико година.

* За крај да се вратимо на почетак: књигу сте посветили супрузи Нади, у коју сте се заљубили на први поглед, 1967. на новосадском Штранду. Како сте успели да не "потрошите" љубав за толике године?

- У "Светом Георгију" има једна сцена која се зове "Срицање љубави" и за коју је мој драги професор Вава Христић рекао да је најузбудљивија прича коју је гледао у позоришту. Говори о томе како једног човека уче да каже "волим те". Он то не може да изговори због стида, традиције и хиљаду других ствари. Онда га питају да ли зна шта је љубав. Он одговара да зна, да то траје неко време, а кад прође - бивају бриге. И ако човек научи да живи са бригама, онда то траје дуго... Љубав и страст, које се појаве на почетку, у већини случајева пређу у велико пријатељство. А пријатељство је најдрагоценије. У њему се скрива и реч љубав, и пажња, и нежност, и све остало. Ако нема пријатељства - нема ни љубави.

разболи...

Препоручујемо

Култура

1 8

ДУШАН КОВАЧЕВИЋ О САЈМУ КЊИГА: Не може на отвореном нити под шатором - то ме асоцира на место где је убијен Мурат

17. 09. 2020. у 09:00

Култура

0 1

ПРЕТИ НАМ БАНКРОТ: Нове мере најтеже падају позориштима која немају свој ансамбл, свако извођење доноси губитак

14. 08. 2020. у 10:27

Култура

6 4

ЦЕНЗОРИМА СМЕТАЛИ НАСЛОВ И СОНГОВИ : Душан Ковачевић о филму "Ко то тамо пева", који је одабран за "Кан класик"

17. 07. 2020. у 12:00

Србија

0 1

ОД БРЕНЕ ДО БОРЕ СТАНКОВИЋА: Вечерас почиње пето „Позоришно пролеће“ у Шапцу

07. 10. 2020. у 12:54

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације