ДОМИНАЦИЈА ТВ СЕРИЈА: Пет најбољих домаћих остварења у 2020. години у производњи покретних слика
Изгледа да нема грешке у процени да у производњи покретних слика телевизијске серије потпуно преузимају примат од играног, биоскопског филма, што је светски феномен створен почетком протекле деценије.
Није овде место да улазимо у разлоге ове велике промене. Довољно је рећи да је колапс биоскопског филма условило вртоглаво опадање стваралачких потенцијала "мејнстрим продукције", што је битно променило филмски укус нових нараштаја и њихов однос према покретној слици. Тиме је доведен у огромну опасност не само уметнички, него филм "као такав", о чему сведоче двојица последњих од великих редитеља Холивуда, Копола и Скорсиз, који су се недавно сложили да филмови о суперхеројима, који опседају данашњи комерцијални екран, уопште и не припадају кинематографији, већ неком дебилном луна-парку који је филмску индустрију срозао на најнижи ниво (у нас су разлози опадања филма другачији и ми ћемо их навести на крају). Уз то, телевизијска серија добила је нову улогу: она преузима функцију коју је у прошлим временима имао друштвени роман.
То показује најбоља и најпопуларнија телевизијска серија у прошлој години "Јужни ветар" Милоша Аврамовића. Разлози њеног фасцинантног успеха нису само у вешто увезаној драматургији и супериорној режији, који заједно полазе од модерног схватања филмске акције, нити у сјајним глумцима, него и у дубоким коренима нашег понашања и свеприсутног друштвеног зла. Аврамовић је открио да покретна слика још није престала да буде морални чин. Нема естетике без етике. Нема великих емоција и масовног успеха без искреног опредељења против отуђене моћи. Петар Мараш је заиста "јунак нашег доба": директни продукт епохе у којој живимо, велики знак саткан од обележја нашег мрачног и наопаког времена. При свему, Милош Биковић је заиста остварио једног новог "анђела гаравог лица" и тако се, 2020. године заиста родила нова звезда.
Сасвим је другачијег опредељења, али и даље у домену социјалне критике, серија "Кости" Николе Пејаковића из Републике Српске. То је "неоноар" са елементима друштвене драме постављене у живописни амбијент данашње Бањалуке; низ противречности открива једно друштво у настајању са дубоким одјецима ратних збивања деведесетих. Надахнуће је изворно и потиче равно из стварности, из околности и ликова које препознајемо као аутентичне, реалне и вероватне, потекле из разуђеног друштвеног, историјског и психолошког контекста. Пејаковић је заиста успео да укрсти различите равни драмског штива које се узајамно хране и подстичу. Готово цео "кастинг" ове серије велико је освежење за нашу већ презасићену играну сцену, пуну назор и преконоћ произведених "звезда и звездица" незнатног глумачког потенцијала (такав утисак умало да покваре изненадна промена жанра и сценаристичка конструкција пред крај серије, као и већ запажени недостаци режије).
Ту је, на крају и четвороделни "Калуп" Вука Ршумовића који је у доброј мери избегао штанцовање безличних, политички коректних шаблона и пронашао нови угао заснован на аутентичним траумама из наше новије прошлости. Један од шрафова система овде постаје "звиждач" и гласно упозорава на пукотину која сама генерише двоструки морал, чиме се стандардна акција изненада претвара у озбиљну осуду корупције. И овде покретне слике откривају болно заплетене друштвене противречности и слуте потребу друштвених промена.
У категорији документарно-играних творевина најбољи је био серијал "Срце злочина" Вељка Медића: озбиљан телевизијски пројекат, какав још није виђен на Јавном сервису и стога му, без сумње, припадају атрибути "храброг" и "пионирског". Реч је о нарученим убиствима познатих личности нашег јавног, политичког, пословног и правосудног живота, од којих до сада ниједно није доживело судски епилог. То је вредан и јединствен напор да се проговори о углавном непознатом делу наше стварности и то на највишем професионалном нивоу. Драматургија серије пажљиво је стварана комбинацијом документарне и игране фактуре и то само у оној мери у којој овај хибрид не нарушава равнотежу истинитости и вероватности. Медић је овом серијом померио границе телевизијске праксе и то му ваља приписати у заслугу. Било би то све, ако се узме у обзир и дводелна емисија "Рамбује, наша прича" односно "Куманово, преговори победника", пре свега по шокантним открићима закулиса "међународне заједнице".
А што се тиче играног филма, одлучили смо да овде не издвајамо посебне доприносе.
Овогодишњи мршав биланс српског филма нема везе са злом које нас је све снашло на измаку зиме. Приказани филмови потичу од пре пандемије и израз су нечег сасвим другог: катастрофалног стања у које је себе довела наша кинематографија захваљујући дугогодишњој погрешној политици (ако уопште има икакве политике!) програмирања и стимулисања нашег филма. За ћорсокак у коме смо се сви заједно нашли није, дакле, крив ковид, него упоран и конзистентан, а сасвим погрешан приступ оних којима је држава лакомислено поверила укупно старање о уметности филма.
РУСИ ОСВОЈИЛИ КУРАХОВ? Рогов: Наше трупе подигле заставу над зградом градске управе
РУСКЕ трупе заузеле су зграду градског већа у западном делу града Куракова у ДНР и подигле на њу тробојку.
14. 12. 2024. у 13:48
ДА ЛИ ЈЕ МОГЛО ГОРЕ? Ево зашто је пред репрезентацијом Србије "немогућа мисија" у квалификацијама за Светско првенство?
Фудбалска репрезентација Србије играће у групи К са Енглеском, Албанијом, Летонијом и Андором у оквиру квалификација за Светско првенство 2026. али је селекција "горди албиона" нешто што ће представљати највећи проблем изабраницима Драгана Стојковића Пиксија. Не само због квалитета, већ и због нечег другог.
14. 12. 2024. у 13:16
"ЖЕЉКУ САМ МОЗАК ИСПРАО" Вељко открио како васпитава децу и шта их прво учи
БОКСЕР Вељко Ражнатовић и његова супруга Богдана у мају месецу добили су трећег сина коме су дали име Исаија, а неодољиви дечак мења се из дана у дан, окружен браћом Крстаном и Жељком.
14. 12. 2024. у 20:04
Коментари (1)