ТВ КРИТИКА: Нове серије - и ружно и тужно
ЈАНУАРСКИ серијски програм понудио је две различите слике Србије, од којих је једна била ружна, друга тужна, а обе прилично депласиране.
У серији "Клан", Бобана Скерлића, Србија је опет земља злочина, а Београд поново оличење мочваре по којој вршљају зликовци. Ту нема ничега, осим сировог и суровог насиља: терор и пандемија зла. И то је све. "Оно што смо пробали да направимо је да успоставимо иронијску дистанцу у односу на те јунаке, да им не дозволимо да ни на који начин буду хероји и репери за углед, а да опет сачувамо симпатије гледалаца које остају са њима", вели аутор.
Ништа од тога, него све сасвим супротно. "Ова серија не кокетира са криминалом и не глорификује га. Она криминал не ставља на пиједестал већ га разоткрива, демистификује, и главне 'антијунаке' представља онаквим какви они јесу: уплашени, бескрупулозни, бахати, алави, несигурни, импулсивни, емотивно растројени, морално осакаћени...", додаје један од глумаца. Нема никакве "иронијске дистанце", ни трага од неког хумора о коме говори Скерлић, све је упрошћена апологија насиља, а њени актери уистину јесу бескрупулозни, бахати и морално осакаћени.
Одавно нисмо срели овако антипатичне ликове. Потанко се ту излажу методика злочина, техника уцене, арсенал претњи, мрцварење жртве, "цртање мете", извођење убиства, уклањање доказа, речју, хладнокрвна примена владајућих закона подземља.
Серија би могла да носи наслов или поднаслов, "Увођење у злочин", јер детаљно едукује неки, замишљени, криминални подмладак, који по фавелама и блоковима, уз недовољне врсте и количине алкохола и опијата, једва чека да буде регрутован и бачен у покољ на асфалту. Осим описаног, у серији нема ничега другог.
Питамо се докле ће први канал Јавног сервиса Србије, засипати гледалиште величањем мрака, којим га издашно снабдева продукција "Фајерфлај", очигледно специјализована за овакве работе. Ако српско друштво заиста "почива на матрици злочина", како мисли и редитељ Срђан Драгојевић, онда је "Клан" права показна вежба, узор те Србије, која још и саму себе презире.
Пре готово четврт века, Скерлић се кретао у истом тематском и жанровском оквиру у филму "До коске" (1997); као што се види, није макао ни корак даље. А и зашто би, кад се ни данас од њега и не тражи ништа боље.
Мало лепшег светла покушала је да унесе серија "Камионџије д.о.о", покојног Гордана Михића, у режији Филипа Чоловића, која је хтела да освежи сувенире на "Пају и Јарета", Павла Вуисића и Миодрага Петровића Чкаљу из седамдесетих и затим осамдесетих година прошлог века - драге старе ликове из неког другог времена и од неког другог Михића, омаж једном ишчезлом свету, који је некада пленио срца гледалаца. Култна серија, сећање на два велика глумца и сјајног редитеља Мила Ђукановића, требало је да гарантују успех.
Али овај римејк, нажалост, није успео. Тражио је много више умешности, маште и труда. Оно што је некад имало харизму аутентичности и што је одисало својим временом, питким хумором и емпатијом за малог човека, овде је тешко функционисало.
"Све је исто, само њих нема", био је одсутни лајтмотив ове серије, неповезаних скечева, празњикавих доскочица, непостојећег заплета, немуштог говора и бескрвног дијалога двојице главних ликова, који је требало да подсећају на узоре, али да донесу своје време и неки нови свет. Нису га донели, остали су да тумарају беспућем изгубљених успомена.
Био је то драматуршки крпеж, који је једва издржао свој тајминг: све се вукло неподношљиво дуго, често без смисла, па су ликови деловали тужно у својој немоћи. Догађало се и нешто чега је најбољи наш сценариста Михић раније умео добро да се чува: мали човек није духовна сиротиња, него је највећи кад открива свој скривени поетски свет. Хумор и трагизам друштвене маргине, по чему памтимо Михићево дело, овде није досегнут.
Једина светла тачка овог предузећа био је Ненад Јездић, очигледно велики глумац нашег времена, чији је "Баја" успео да се тргне од стереотипа. Јездић је, снагом свог талента, нашао снаге да нарочито обоји поверени лик и од њега временом створи уверљив драмски карактер.
ДНЕВНИК СТЕПИНЦА ЗАГРЕБ КРИЈЕ ДЕЦЕНИЈАМА: Интервју - Проф. др Предраг Илић, аутор тротомне студије о злочинима у НДХ
О НЕКАДАШЊЕМ загребачком надбискупу Алојзију Степинцу (Брезарић, 1898 - Крашић, 1960) и његовој улози у Независној Држави Хрватској током Другог светског рата, објављен је у Републици Хрватској огроман број историографских и хагиографских књига, зборника радова, фељтона, чланака, али не и његов дневник у пет књига, који је водио од 30. маја 1934. до 13. фебруара 1945. године.
15. 12. 2024. у 13:55
ДА ЛИ ЈЕ МОГЛО ГОРЕ? Ево зашто је пред репрезентацијом Србије "немогућа мисија" у квалификацијама за Светско првенство?
Фудбалска репрезентација Србије играће у групи К са Енглеском, Албанијом, Летонијом и Андором у оквиру квалификација за Светско првенство 2026. али је селекција "горди албиона" нешто што ће представљати највећи проблем изабраницима Драгана Стојковића Пиксија. Не само због квалитета, већ и због нечег другог.
14. 12. 2024. у 13:16
БИЛА САМ ТРУДНА, А ОН ЈЕ БИО ГРУБ: Камера забележила Нолетову и Јецину свађу - снимак изненадио све
НОВАК и Јелена Ђоковић у емотивној вези су од 18. године, што значи да су пола живота провели заједно. Важе за један од најскладнијих парова, али и код њих се дешавају несугласице.
15. 12. 2024. у 12:00
Коментари (8)