КАРЛ УВЕ КНАУСГОР: Тон белине

Снег ДОК је киша део континуираног покрета у којем се кишне капи сакупљају у барама, језерцима, потоцима, слаповима, морима, океанима или у подземним шупљинама, да би у некој тачки испариле и вратиле се у ваздух, снег означава привремени прекид тог покрета.

Фото Википедија

Снег је киша која је привремено престала да циркулише, која је на неколико месеци ускладиштена свуда наоколо, као опозвана. Трансформација кише у снег је радикална, пошто се одлике капи толико разликују у та два модуса, и мада ми је узрок те трансформације добро познат, јер знам да је она само ствар температуре и да у њој нема никакве воље, ипак ми је тешко да је разумем. Не могу да појмим ту апсолутност, то дефинитивно разграничење, да је нешто течно с једне стране границе а чврсто с друге, и да се та промена увек одиграва у датим условима.

Другим речима, тешко ми је да схватим законитост. Ако два аутомобила пођу један ка другом и сударе се, сваки најмањи покрет који уследи, од ломљења фарова до путање пластичне флаше која с полице изнад гепека полети између седишта, зависиће од брзине и угла аутомобила - ниједан други исход не може се замислити нити је могућ.

Крхотина ветробрана мора полетети баш на ту страну, каросерија се мора здробити баш на такав начин. Исто је с кишом кад температура падне и капи се претворе у снег. Снег чине шестоугаони кристали, и сви њихови краци су идентични, пошто су настали близу један другог, где су услови били исти, док се сами кристали међусобно разликују, пошто су настајали на различитим местима, у условима који варирају. Чак је и та крајња осетљивост на варијације условљена законитостима. И кад пахуље испуне простор над тобом, у огромним количинама, као бело треперење спрам сивог неба, и неке се отопе на топлој кожи твог лица, док се остале нечујно слегну на дрвећу и гранама, вресу и трави око тебе, ни то се не може догодити на други начин.

То преобиље минуциозне прецизности, то богатство јединствених догађаја ипак за последицу има уједначеност, јер кад снег покрије крајолик, све нестаје у белини. Сви различити изрази шуме, попут коренова дрвећа који се змијолико протежу по голој стени и црвенкасто се сјаје кад су мокри, до свих жутих и смеђих иглица које леже утабане у земљи стазе, и тако даље ad infinitum, са доласком зиме сакупљају се у један прост израз, и следећих месеци изражавају само то: белину. Налик на оркестар, могло би се помислити, у којем сваки инструмент почне да свира исти тон. Свако ко је одрастао са снежним зимама познаје тај тон, који ће понекад чути чак и док стоји у сунцем обасјаној башти усред лета, кад га изнебуха испуни несхватљива чежња, и пред очима му се појави празна шума у којој ветар носи велове ситних пахуља међу непомичним, тамним стаблима у сумраку.

(Из књиге "У зиму", издавач Booka, превод Радош Косовић)

Препоручујемо

Култура

0 0

ОСТАТИ ЖИВ У ХАРЛАНУ: Проблем је што је сада већ 21. век

09. 02. 2021. у 16:45 >> 00:33

Култура

0 9

СВАКОВРСНИ КРПЕЖ: Нас који се не слажемо да је аутор "Проклете авлије" писао на некаквом СХБЦГ, "Нинов" понављач ће назвати националистима

02. 02. 2021. у 10:28

Култура

0 0

ЕСЕЈИ, ОГЛЕДИ И „МЕЂУПРОСТОРЈЕ“: Нове књиге у издању „Агоре“

22. 01. 2021. у 11:00

Култура

1 5

ВРЕМЕ НЕПРОЛАЗНО: Спуштено у поштанско сандуче, писмо неколико сати додирују коверте у које су запаковани делићи туђих судбина

12. 01. 2021. у 18:56

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације