ПОГЛЕД ИСКОСА - Последњи Византинац српске модерне

Дејан Ђорић

09. 03. 2021. у 18:31

НЕДАВНО се навршило тридесет пет година од одласка тихог и скромног мајстора, сликара Драгутина Цигарчића Циге (Врање, 1922 - Београд, 1985).

ПОГЛЕД ИСКОСА - Последњи Византинац српске модерне

Фото "Грација"

Мали растом а велики душом, ђаке и сабеседнике смиреношћу и скоро монашком узорношћу уводио је у несазнатљиве просторе ликовне уметности.

Цигарчићева биографија је за поштовање, мада никада ништа лично није истицао. Рођен је у породици познатог врањанског терзије Љубомира Цигарчића и мајке Савке - домаћице.

Дипломирао је на Академији ликовних уметности у Београду 1946. године, а затим је био сарадник у Државној мајсторској радионици Мила Милуновића, некој врсти квалитетних постдипломских студија, које су прошли многи виђени сликари. Боравио је у Француској као стипендиста француске владе и стипендиста Фонда "Моша Пијаде", златној потпори младим уметницима коју је пружао Титов систем. Учествовао је на студијским путовањима у Прагу, Паризу, Будимпешти, Венецији, Бечу и Риму, али је у његовом делу највидљивији утицај француске модерне културе. Припадао је групама "Самостални" и "Децембарској групи", која је била изванредно значајна, окупљала велике сликаре, али била и државни пројекат, насупрот групи "Медијала", првом правом српском андерграунду и опозицији, како ликовној, тако и политичкој. Цигарчић је имао три самосталне изложбе, све у Београду:

1948, 1956. и 1960. године. Учествовао је на многим групним изложбама у земљи и иностранству. Мали и окретан, сликао је до последњих година живота квалитетно, за њега није важио као за данашње уметнике популарно речено "замор материјала". И некада су сликари тешко живели, па је Цигарчић био професор на Школи за индустријско обликовање у Београду.

Реч је о ствараоцу који је радио на посебан начин, дубоко уважавајући традицију, своје наслеђе, али су код њега средњи век и фрескопис долазили до другачијег израза него код његових сабораца из "Децембарске групе" - Лазара Возаревића и Александра Томашевића.

Дискретан и суздржан, опрезан и мудар, он није допуштао да било шта директно продре у слику, све је морало да прође његове бројне филтере наталожених осећања и доживљаја.

Тај неправедно скрајнути и заборављени мајстор, који незаслужено није стручно потврђен, сликао је на подобије старих зографа, његова боја као да је сазревала стотинама година, изравно пренета са фреске. То је боја старог зида, топла и испрана, окађена, толико сугестивна, крајње посна, која упућује на лични и естетски аскетизам, сликара који је у облачењу и наступу практиковао тиховање. Он је оно најлепше и најбоље што даје југ Србије, традиционални свет, скроман и суздржан. Успоставио је везу између иконописа и фрескописа, средњег века и високог модернизма, у духу медитеранског завештања балканске културе. Био је један од сликара који су српску ликовност увели у европску на сасвим нов начин.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
ДА ЛИ ЈЕ МОГЛО ГОРЕ? Ево зашто је пред репрезентацијом Србије немогућа мисија у квалификацијама за Светско првенство?

ДА ЛИ ЈЕ МОГЛО ГОРЕ? Ево зашто је пред репрезентацијом Србије "немогућа мисија" у квалификацијама за Светско првенство?

Фудбалска репрезентација Србије играће у групи К са Енглеском, Албанијом, Летонијом и Андором у оквиру квалификација за Светско првенство 2026. али је селекција "горди албиона" нешто што ће представљати највећи проблем изабраницима Драгана Стојковића Пиксија. Не само због квалитета, већ и због нечег другог.

14. 12. 2024. у 13:16

ЖЕЉКУ САМ МОЗАК ИСПРАО Вељко открио како васпитава децу и шта их прво учи

"ЖЕЉКУ САМ МОЗАК ИСПРАО" Вељко открио како васпитава децу и шта их прво учи

БОКСЕР Вељко Ражнатовић и његова супруга Богдана у мају месецу добили су трећег сина коме су дали име Исаија, а неодољиви дечак мења се из дана у дан, окружен браћом Крстаном и Жељком.

14. 12. 2024. у 20:04

Коментари (2)

КОНКУРС ЗА МАЛЕ ДОМАЋЕ ПРОИЗВОЂАЧЕ: Mercator-S вас позива да постанете део бренда „укуси мога краја“