КУЛТНИ ПРОСТОР И ЗА НЕИСТОМИШЉЕНИКЕ: Културни центар београдских студената био је добро место и у лошим временима
ОВЕ године навршава се 50 година рада Студентског културног центра у Београду - некада култног места чак и за неистомишљенике.
То је установа за коју је својевремено један успешни уметник дао да се исклеше мермерна плоча са текстом "Ово место би могло бити од историјског значаја". Често, скоро редовно поводи за организовање спектакуларних програма фестивалског типа у СКЦ-у бивале су управо те "интерне годишњице", догађаји попут "Првих десет", "Првих десет+5", "Првих двадесет година СКЦ-а", "СКЦ '68-98", "40 година СКЦ-а"..., а исто тако су обележаване годишњице појединих других успешних програмских подухвата као што су "Априлски сусрети" који су почетком двехиљадитих обновљени као редовна програмска целина, Фестивал за другу нову музику, годишњице овога или онога важног догађаја који је оставио трага не само на београдској сцени, него и шире...
Подсећања ради, СКЦ је отворен 3. априла 1971. свечаном академијом, и наставио рад маратонским програмом у част Дана студената Београда. Већ наредне године ова традиционално-пригодна приредба трансформисана је у легендарни "Априлски сусрет - фестивал проширених медија" који је због изразитог радикализма најпре био острашћено оспораван, а касније прихваћен као модел престижне културне политике, па и елитне разоноде. Овим поводом успостављени модел међуредакцијске сарадње наставиће да се примењује и на друге, мономедијске и тематски специјализоване фестивале на позоришне и арт перформансе, видеа, нову музику, филмске ревије, као и на програме којима су представљене културе других земаља и на пројекте културно-социјално-идеолошког садржаја као што су то били „Дани италијанске културе“, „Дани Латинске Америке“, „Шпанија сутра“, „Солидарност у Пољској“ или „перестројка у СССР-у“...
ВЕОМА подстицајна и за то време потпуно нетипично конципирана, за собом је оставила дубок траг феминистичка конференција "Друг-ца Жена", прва конференција те врсте у социјалистичким земљама, чије се наслеђе данас изучава у светским академским пројекатима. Приредбе, организоване у сарадњи са иностраним и домаћим институцијама и фестивалима (Бијенале младих у Паризу, Венецијанско бијенале, Бијенале у Анкари, уметничке академије у Диселдорфу и Минхену, Културконтакт у Бечу, Битеф, Фест, Брамс, Белеф у Београду) биле су редовна пракса. За то су се, мора напоменути, углавном били заслужни истакнути појединци из уређивачког тима, а значај њихових доприноса се периодично смењивао тако да је наизменично преовлађивао овај или онај сегмент програмских активности СКЦ-а (позоришни, галеријски, друштвено-политички, музички, филмски, па чак и клупски и комерцијални), али у првим деценијама рада увек уз асистенцију и тренутно "потиснутих".
Уз то, рано установљена "демократска пракса" уређивачког тима која је допуштала и официјелно неуређивачком кругу сарадника да предлаже и реализује програме, значајно је доприносила богатству и разноликости програма, уводећи на јавну сцену крајње алтернативне појаве, исто као што је интегритет појединих руководилаца понекад резултирао рехабилитовањем идеолошки неподобних уметника, па и личности из јавног и политичког живота. Исти ти "добри обичаји" довели су до тога да је СКЦ на локалном нивоу иницирао увођење и оснаживање праксе радионица, мајсторских курсева, као и финансирање уметничких и других ауторских пројеката, пружајући могућност не само младим, већ и формираним уметницима, јавним и научним радницима, често апсолутним почетницима, да реализују своје замисли. Таква пракса била је од великог значаја и за многе ауторске групе, уметничке покрете, али и за друштвене и политичке иницијативе ("Генерација 71", група МЕЧ, Ансамбл "Ренесанс", "Опус 4", ФИГ "Жена и друштво", Група "Галерија", Независна новинарска радионица... ).
ДИМНА БОМБА НА РОК КОНЦЕРТУ
СЕЋАЊА на догађаје и доживљаје старих учесника и корисника програма СКЦ-а међусобно разликују: за некога је највећи догађај размена искустава "уживо" са данас највећим именима светске друштвене и уметничке сцене, за друге је то прво искуство у јавном наступу, или илегално дистрибуирање фанзина, или организовању протеста, за неке треће димна бомба на рок концерту, за четврте најбоље место за губљење времена... И упркос осудама/похвалама за елитизам и ексклузивност, СКЦ је свакако био место у коме су припадници различитих социјалних група били у прилици, ако не да активно учествују, онда да изблиза прате и својим присуством подрже рад својих истомишљеника, или ако хоћемо - својих хероја.
ЗAХВАЉУЈУЋИ свему томе по мало, модел рада и дух СКЦ-а временом су постали не само пожељни, него и примењиван и у другим институцијама, тако да временом, сваком наредном деценијом коју обележава, СКЦ, парадоксално, све мање у томе препознаје себе и све се више огледа у програмима и пракси нових или трансформисаних установа у граду. То је и разумљиво, ако ни због чега другог, онда захваљујући чињеници да је толико много људи, будућих и садашњих посленика у култури града, своја прва радна искуства стицало управо овде, својим мање или више формалним учествовањем у догађајима који су се овде одвијали.
Без најновијег увида у базу података СКЦ-а, током свих ових година без сумње је реализовано преко 10.000 појединачних успешних или мање успешних догађаја различитог садржајног и медијског формата (од којих знатан број улази у "грађу од које су били прављени не само (с)нови", стари и обновљени "Априлски сусрети", већ и други - већи или мањи фестивали, симпозијуми, семинари, конференције, циклуси, јубилеји...). Сви ти догађаји, праћени су и, са мање или више пажње, најављивани или коментарисани у штампаним медијима више од 60.000 пута и свакако у великом (засад неевидентираном) броју емитованих сати бивали присутни у електронским медијима - каткада по добру, каткада и не.
Сва та грађа, накнадно вађена из заборављених "бункера" и пренамењиваних простора по згради СКЦ-а, уденута је у јавну Архиву СКЦ-а, сада већ усељену у део простора данас непостојеће, а некада престижне библиотеке домаће и иностране периодике (интригантно смештене у срце здања бившег Официрског дома и седишта Удбе). То је можда утешно јер је, и у временима тешким и за сам СКЦ, управо та грађа постала светла тачка непроцењиве вредности српске и београдске културе. То се посебно односи на грађу из седамдесетих година прошлог века, те деценије великих преврата у светској уметности и култури уопште, која ни у богатијим, боље организованим културама није адекватно документована. За нас, наравно, важна је и грађевина и грађа сваке од ових пет деценија, сваке од ових година које су прошле (шта год да су нам донеле), ако хоћемо да разумемо "шта је то у нама од вредности што бисмо желели да сачувамо и покажемо свету" - да опет слободно парафразирам ту поуку нашег великог књижевника, стару безмало две половине века.
У ВЕЋИНИ писаних и усмених историзација СКЦ-а подразумева се да су за његово оснивање и, касније успон, заслужни студентски протести 1968. који су, покрећући бројна политичка и социјална питања створили простор и за другачију културну политику, па и саму уметничку праксу. Данас, када СКЦ пуни 50 година постојања, могли бисмо се запитати није ли онај занос '68, са својим разбарушеним "ослобађањем" стваралачких потенцијала и славодобитним поткопавањем "бирократског" система управо водио ка томе да већ први талас комформистичког бирократизма доведе до драматичног урушавања његових вредности, до укидања његове привлачности, па и самог мита. Или, да парафразирамо једног великог светског песника - није ли у само оснивање СКЦ-а уграђена његова пропаст... Име песника не наводимо јер би се тиме обесмислило ненавођење у овом тексту ниједног имена уредника, директора, уметника, научника и друштвених радника и других виновника "сјаја и таме" СКЦ-а, што је било неизбежно, јер би само њихово набрајање заузело барем половину простора штампаног издања "Вечерњих новости".
(Ауторка је екскустоскиња "Срећне галерије", пензионисана уредница Документације и Архиве СКЦ-а)
ДНЕВНИК СТЕПИНЦА ЗАГРЕБ КРИЈЕ ДЕЦЕНИЈАМА: Интервју - Проф. др Предраг Илић, аутор тротомне студије о злочинима у НДХ
О НЕКАДАШЊЕМ загребачком надбискупу Алојзију Степинцу (Брезарић, 1898 - Крашић, 1960) и његовој улози у Независној Држави Хрватској током Другог светског рата, објављен је у Републици Хрватској огроман број историографских и хагиографских књига, зборника радова, фељтона, чланака, али не и његов дневник у пет књига, који је водио од 30. маја 1934. до 13. фебруара 1945. године.
15. 12. 2024. у 13:55
ДА ЛИ ЈЕ МОГЛО ГОРЕ? Ево зашто је пред репрезентацијом Србије "немогућа мисија" у квалификацијама за Светско првенство?
Фудбалска репрезентација Србије играће у групи К са Енглеском, Албанијом, Летонијом и Андором у оквиру квалификација за Светско првенство 2026. али је селекција "горди албиона" нешто што ће представљати највећи проблем изабраницима Драгана Стојковића Пиксија. Не само због квалитета, већ и због нечег другог.
14. 12. 2024. у 13:16
БИЛА САМ ТРУДНА, А ОН ЈЕ БИО ГРУБ: Камера забележила Нолетову и Јецину свађу - снимак изненадио све
НОВАК и Јелена Ђоковић у емотивној вези су од 18. године, што значи да су пола живота провели заједно. Важе за један од најскладнијих парова, али и код њих се дешавају несугласице.
15. 12. 2024. у 12:00
Коментари (0)