АНТИГОНА У БОРБИ ДО БЕСМИСЛА: Редитељ Ненад Тодоровић о вечерашњој премијери чувене Софоклове драме у Грачаници

У ГРАЧАНИЧКОМ Дому културе вечерас једна несвакидашња "Антигона": инспирисана чувеном античком трагедијом (у режији Ненада Тодоровића) настала је, како се најављује, представа кроз супротстављања Софоклове, Анујеве и Брехтове Антигоне, уз сонгове које су актери Народног позоришта у Приштини "дрско уметнули".

Фото Промо

- Антигона је иритантна. Антигона нема став, она има принцип. Брани оца који ју је направио са својом мајком. Брани брата који је напао њен град. Она нема морал. Али, види врага, њена трагедија не би била кабаре да није фарса: владар против кога се бори обична је циркуска наказа - речи су редитеља Ненада Тодоровића, који је и адаптирао Софоклову драму.

Адаптирао, чини се до потпуне негације свега на чему почива ово дело, а с њим не само античка већ и хришћанска етика. Да ли је оваква Антигона, заправо, антипод сама себи?

- После радионичарског истраживања неколико комада који се баве Антигоном кроз историју (од Софокла, преко Брехта, Жана Ануја, Јаноша Гловацког) - успели смо да направимо једну линију која драматуршки означава идеологију комада. А то је, да овде показујемо сукоб до бесмисла, будући да борба за тело погинулог ратника доводи до рата и пада сопствене државе. На једној страни тиранин, на другој мотиви жене који су у нашем комаду више идеолошке него религијске природе.

На питање да ли, на овај начин, свесно негира неке универзалне вредности и уводи прагматизам стран сваком етичком принципу, Тодоровић одговара:

Ненад Тодоровић, Фото З. Јовановић

- Да, управо то. Оно одакле смо кренули је чувена реченица Семјуела Бекета да трагедија више не постоји већ је њу заменила фарса. У нашем циркусу постоји само свет власти као наказне појаве, без икакве шансе да се дође до смирења кроз достигнуту правду. Антигона нема никакву снагу нити моћ да промени ствари у друштву. Представа је анархистичка уметничка комуникација са једним од темеља етичких вредности европског друштва које је саздано на Антигони, а која не постоји. Уосталом, трагична кривица код Креонта није варварска: он само брани закон, који је, наравно, сам донео. Одлучује по закону земаљском, док се Антигона позива на дубоко морални, божји закон под којим ми не живимо.

Да ли се, онда, обесмишљују етички разлози за Антигонину побуну?

- Њена побуна почиње из тих мотива, али на крају комада она није јунакиња која је створила нови скуп етичких правила већ њена сестра Исмена. И ми, као конформисти, у публици стајемо на страну Исмене којој је важнији голи живот него велико сећање. Не можемо у гледалишту да будемо морално супериорни. Представа је редитељски конципирана да не буде проповедаоница морала већ да покаже лицемерје људске природе. Постављамо безобразан, радикалан идеолошки концепт не бисмо ли се сви замислили. Антигона јесте жртва, али да ли је жртва и у нашим очима - ако искрено преиспитамо сопствена начела?

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације