РОДИТЕЉСТВО КАО КРАДЉИВАЦ ЉУБАВИ: Психолог о страху парова да имају децу

НЕКИ парови улазе у везу, па и брак, вођени жељом за потомством, коју љубав, као основа свега, прати. Други, пак, ту помисао заобилазе у широком луку, јер им је сама међусобна љубав циљ. Зашто би тој срећи сметао неки трећи?

Фото Shutterstock

Догађа ли се често да су партнери толико упућени искључиво једно на друго да им та љубав не дозвољава помисао на добијање потомства, јер би били љубоморни на децу што им "краду" део ње, за "Живот плус" објашњава Жељка Курјачки Станић, психолог и психотерапеут:

- Ретко сам се сретала са тим проблемом, макар не у том обиму да заиста представља проблем. Такав страх постоји, али је обично безначајан, као и већина страхова који муче родитеље који би то тек требало да постану по први пут, и прође чим се дете роди.

О чему је заправо ту реч?

- Родитељ који осећа страх од губитка љубави, у психолошком смислу, вероватно пати од синдрома Петра Пана. Одрастање и одговорност таква особа види углавном као суморан, мрачан и тежак део живота, који покушава да избегне и остане заувек тамо где је забавно и радосно. Заљубљеност, удварање, то је радост, а деца су бриге и обавезе у очима тог родитеља. Он не види да се у стварности радост, као и бриге, налазе у сваком тренутку живота, и да од нас зависи како ћемо свој живот водити. Могуће је да је та особа, одрастајући, сведочила таквом понашању својих родитеља који су занемаривали једно друго у потпуности, били искључиво посвећени деци и нису постојали као љубавни пар. У том раном узрасту, дете често донесе одлуке које касније у животу, несвесно тих закључака, не ажурира, него живи у складу са њима. Могуће је да су тај мушкарац или жена тада закључили да са рођењем детета неминовно престаје све фино и заводљиво у односу двоје људи. Зато родитељство виде као крадљивца партнерске љубави.

ЧИЊЕНИЦЕ МЕЊАЈУ СТАРЕ СТРАХОВЕ

Шта ако само један партнер има такав став? Мора ли други да испашта или се такво размишљање може променити?

- Свакако ћемо покушати да променимо мишљење партнера ако нам је нешто толико важно, а питање деце свакако јесте. Међутим, ако ти покушаји у неком тренутку не уроде плодом, требало би да престану, а онда да уследи одлука да ли вреди остајати у таквој вези.

Могу ли они то да реше сами, унутар свог емотивног односа, или им је потребна озбиљнија помоћ?

- Већина наших старих страхова и предубеђења се, уколико нисмо били веома повређени у детињству, мења пред чињеницама које говоре супротно. Чак и само освешћивање тог уверења, када постанемо свесни да то није чињеница него само наш стари страх, може да доведе до тога да се оно почне мењати, да почнемо примећивати око нас парове који сведоче другачијем сценарију, који су остали пар који се воли и након што су постали родитељи. Уколико је наш партнер тврдоглавији и не увиђа свој страх него на њега упорно гледа као на непобитну чињеницу, тада се мало тога може урадити. На психотерапију, која би могла помоћи, неће хтети да дође неко ко не види да има проблем. Чак иако дође на наговор (или често ултиматум) партнера који жели децу, он ће на терапији вероватно бити несарадљив и неприступачан.

Ако се догоди да жена, упркос таквом мужевљевом ставу остане трудна, да ли ће се рођењем детета променити и слика њеног партнера о томе? Да ли ће након тог чина схватити да не може и не сме бити љубоморан на сопствено дете?

- Наравно, то се често догађа, нарочито ако тај страх није био много јак, него је био више брига око тога како ће се сама особа показати у улози родитеља. Разговори, стрпљење, разумевање, све то може много да помогне. Од помоћи је и ако пар направи план како да, на дневном или недељном нивоу, чува искру у својој љубави. Један сат разговора увече уз вино, излазак на вечеру сваке друге недеље, или у шетњу, биоскоп, забрана коришћења речи "развод" у разговорима и сличне технике могу да помогну. Заљубљеност треба да се негује, она не би требало да се подразумева.

Догађа ли се да то, ипак, не буде случај? Шта се онда дешава?

- У том случају љубоморни родитељ осећа константан страх и љутњу, без обзира на то шта други родитељ чини. У зависности од тога какав вредносни систем има, он ће или отићи из тог односа, или ће остати осећајући да је ухваћен у клопку из које не уме да изађе. Како ће се понашати ако изабере неку од ових опција, такође зависи од психолошких забрана и дозвола које у себи носи. Можда ће отићи и бити добар отац. Можда ће остати у браку, у клопци како на то гледа, и имати љубавницу која ће задовољавати жеље које не верује да може да оствари са супругом сада када са њом има децу.

ЕМОТИВНА НЕЗРЕЛОСТ

Завршавају ли се такви односи раскидом чешће него остали?

- Да ли ће се двоје људи разићи или остати у вези често не зависи од величине и озбиљности проблема са којима се суочавају, већ са њиховим уверењима у вези са разлазом. Многи људи остају дубоко несрећни у браку, док се други, пак, разилазе на први наговештај проблема.

Каквог партнера након тога траже?

- Уколико нисмо несвесним механизмима бирали управо човека са тим проблемом, већ због неискуства нисмо препознали проблем на време, тада ћемо након разлаза бити за важну лекцију мудрији и тражићемо партнера који разуме да одрастање осим одговорности доноси и бескрајно много слободе да сами креирамо живот какав желимо. Родитељство по тој слободи није изузетак.

Да ли су актери ове "приче" емотивно незрели? Шта их још карактеристише?

- Можемо рећи да су емотивно незрели, да страхују од одговорности јер је виде као нешто што се супротставља радости и као нешто са чим они нису довољно добри да се носе. То је страх од оних ситуација када немаш никога одраслијег од себе да се на њега ослониш, да ускочи уместо тебе, да уместо тебе преузме одговорност.

Због чега су, најчешће, такви? Шта је утицало на то да се формирају у такве личности?

- Страх од одговорности врло често имају они људи који су били презаштићавани као деца. Родитељи који су у детињству били ускраћени за много тога понекад верују да добар родитељ не сме ускратити дете ни за шта, па потом своју децу штите од свега непријатног, чак и од оних непријатних искустава која би требало да доживе. Ако дете никада није сносило последице бежања са часова него је мама правдала, ако ћерка никада није научила да вози јер је је увек могла да рачуна на некога да је превезе, ако одрастао човек никада није живео сам или водио рачуна сам о себи, кувао, пеглао себи одећу, сносио последице тога ако на време не плати рачуне, тада је помисао на одговорност непријатна јер сумњамо у своју способност да научимо. То је најтежа последица презаштићавања – сумња у своју способност учења. А родитељство, као и добар партнерски однос након рођења детета, није нешто што умемо или не умемо, него нешто што се учи. С друге стране, каже се да се одговорности највише плаше они који најбоље знају шта одговорност значи. Можда и у томе има истине.

Може ли до таквог доживљаја потомства да доведе недовољна љубав родитеља током детињства, из тога проистекла потреба за пажњом, или одрастање у сенци старијег брата/сестре, неадекватни љубавни односи, посесивност?

- За разлику од партнерског односа који је, или би макар требало да буде, увек обостран, пун давања и примања љубави, родитељски однос је у неким периодима једностран - дајемо много, а наизглед не добијамо исто заузврат. То је најочигледније када се беба роди. Новорођенче не уме да нам покаже да нас воли, да загрли, насмеши се, каже. Тек мало касније однос постаје двосмеран на том очигледном нивоу. У пубертету се понекад дешава исто, када тинејџери први пут у животу траже неког другог да им буде узор у свему, а не родитељ. Неким људима је тешко да то толеришу. Тада причамо о незрелости.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације