УТИЦАЈ ПЛАСТИКЕ НА ЉУДСКИ ОРГАНИЗАМ И ЖИВОТНУ СРЕДИНУ: Велика претња за плућа и потомство

Све и да хоћемо, не можемо је избећи. Пронађена је у океанима, ваздуху, људским органима, виђамо је бачену, наталожену у виду отпада при сваком приобаљу, депонији, шеталишту. Готово да не можемо да се сетимо ниједног предмета који је не садржи. Широко распрострањена, пластика већ дуже време показује своју тамну страну проузрокујући загађења која директно утичу на наше здравље.

Фото Shutterstock

Све и да хоћемо, не можемо је избећи. Пронађена је у океанима, ваздуху, људским органима, виђамо је бачену, наталожену у виду отпада при сваком приобаљу, депонији, шеталишту. Готово да не можемо да се сетимо ниједног предмета који је не садржи. Широко распрострањена, пластика већ дуже време показује своју тамну страну проузрокујући загађења која директно утичу на наше здравље. Просечан купац најчешће не уме да разазна шта значе ознаке на дну пластичне амбалаже, које упућују на један од седам типова пластике, па је, не знајући, свакодневно користи и онако како не би требало. Међутим, пластика ово наше незнање не прашта, већ испушта своје штетне материје где год јој се укаже прилика за то. А прилика је много. Од чаше за кафу или чај, преко флаше за воду, кесе, па и ђачке торбе – сви могу да садрже опасне, штетне супстанце. Сумњамо да ће прелазак са кеса у супермаркетима на цегере много помоћи у смањењу штетног утицаја пластике на планету - неопходно је еколошки, али и здравствено, освестити целокупну светску популацију. Али како? Један од начина је путем медија.

Управо због тога, колика је и у чему се све огледа штетност пластике бачене у отпаде, у природи, на људски организам, питали смо др Миодрага Стојковића, чувеног професора хумане генетике и ембриолога:

- Проблем са пластичним отпадом не лежи само у ономе што свакодневно видимо (кесама и флашама за једнократну употребу које су постале саставни део свакодневне слике градског пејзажа, као и природе), већ и у чињеници да њена производња деценијама драстично расте, а велики део се и даље не рециклира. Кад заврши у природи, пластика се споро разграђује. Рецимо, за бачене патике потребно је 450 година, а за потпуну разградњу "лего" коцкица - 1300 година! Постоји дугорочни и константни ефекат пластике као једног од највећих загађивача земљишта, слане и слатке водe, биљака, животиња, а самим тим путем ланца исхране и на човека и његово здравље.

Која врста пластичне амбалаже је најопаснија по здравље, ако се вишекратно употребљава?

- Као производ који се налази у широкој и свакодневној употреби пластика се нуди кроз велики број облика и хемијских једињења, а један од најтоксичнијих је поливинил хлорид, познат као винил или ПВЦ. Опасност ПВЦ-а лежи у састојцима као што су фталати, бисфенол А, жива, диоксини, кадмијум, који су канцерогени, провоцирају астму, алергије, промене у хормонима... Нажалост, ПВЦ пластике има свуда, а највише у играчкама, амбалажи за паковање хранљивих производа, козметике. Чак се користи и у медицини, рецимо за чување крви. Наравно, и остали типови пластике као што су ПЕТ, поликарбонат, полистирен, представљају посебну опасност јер су заступљени у амбалажи за паковање хране или воде за пиће и као такви се уносе и у људски организам.

Због чега је тако?

- Штетно дејство пластике је комплексно. Најпре кроз процес разградње она прелази у тзв. микро и нанопластику, микроскопски видљиве честице које, ако су оштрих облика, могу физички да оштете ћелије. Такође, њихово дејство може да буде генотоксично, односно могу негативно да утичу на нашу ДНК, и на крају, да служе као вектори - носиоци токсичних органских и неорганских једињења, али и заразних бактерија и вируса.

Чиме би је требало заменити?

- Тешко је пластику заменити. Наравно, пластичне флаше се могу заменити стакленим, пластичне кесе торбама од природних влакана за вишекратну употребу, а исто важи и за синтетичку одећу, амбалажу за паковање хране бамбусом, керамиком, нерђајућим челиком који могу да се употребљавају више пута. Али, како заменити пластику која је нашла широку примену у грађевинској и аутомобилској индустрији, бродоградњи..? Запањујуће је да, рецимо, полистирен можемо наћи и у лековима и то оним који се користе у педијатријске сврхе.

До којих обољења доводи прекомерно присуство пластике у окружењу?

- Одавно је познато да присуство пластике у ваздуху утиче на дисајне органе. Пластика у ваздуху потиче од аутомобилских гума, из машина за сушење веша, она се налази у кишници или приликом индустријске производње у текстилној индустрији. Радници који су непрекидно изложени тим честицама много чешће оболевају од рака плућа или астме. Постоји додатни број обољења која се приписују све већем загађењу, укључујући и пластиком, а то су неуродегенеративна обољења, хормонска, па и стерилитет.

Да ли је уопште могуће у данашње време избећи пластику, с обзиром на то да се она налази и у козметичким производима, храни?

- То није могуће. Само донекле може да се умањи њено уношење ако, на пример, избегавамо чај који је упакован у пластичне кесице које се у додиру са врелом водом разграђују и ослобађају више од три милијарде честица микропластике. Или ако избегавамо храну и кафу упаковану у полистиренску амбалажу. Нажалост, пластике има заиста свуда, чак и у леду Северног пола, што значи да је реч о глобалном проблему и да ћемо је и даље налазити у прехрамбеним артиклима укључујући и мед, со, пиво, рибе, ракове, шкољке...

Како се и у ком облику она нађе у храни?

- Пластика долази у храну или из загађене природе или када је у директном контакту са хранљивим материјама, укључујући воду и друге напитке. Кинески научници су показали да су биљке способне да апсорбују микроскопски видљиву пластику и да се она гомила у корену биљке. Са рибама, птице је редовно конзумирају. Пронађена је и у флашицама за исхрану беба. Та микро и нанопластика су веома штетне, јер као такве могу да прођу и природне баријере људског организма. Чињеница да недељно уносимо најмање четири грама пластике путем хране вероватно захтева корекцију, јер смо сведоци све већег њеног присуства у свакодневној исхрани.

Да ли би ревносна рециклажа, на нивоу појединца и заједнице, која се код нас не спроводи, помогла у смањењу утицаја загађења на наш организам?

- Рециклажа донекле, јер би се смањила производња пластике за једнократну употребу, а тиме и загађеност природе. Додатно смањење на нивоу појединца је могуће свесном куповином. На пример, синтетику треба заменити производима од природних влакана плус избегавати нерационалне куповине такве гардеробе. Постоје продавнице које не продају амбалажу за храну, муштерије је сами доносе и то ону за вишеструку употребу.

На који начин пластика коју су будући родитељи уносили у организам може да утиче на зачеће и ембрион?

- Путем промена хормонског статуса, смањења квалитета јаjних ћелија и сперматозоида, као што смо ми недавно показали, код процеса тзв. имплантације односно усађивања ембриона, момента који је врло критичан за почетак трудноће. Додатно, унесена пластика утиче и на рани развој тих ембриона и може да доведе до поремећаја у развоју виталних органа, укључујући срце и плућа.

Како реагују наше ћелије и генетски материјал на загађење? Могу ли се лоши утицаји загађења преносити и генетски?

- Наша студија показује да нанопластика врло лако улази у ране ембрионе и плурипотентне матичне ћелије, да се приликом деобе ћелије преноси на следећу генерацију ћелија и да делује на гене који су важни за функционисање ћелије укључујући рад органела, метаболизам ћелије и њену структуру.

Чиме објашњавате повезаност загађења и неплодности?

- Стерилитет је проблем који може да буде условљен интеракцијом више фактора, при чему загађеност има врло важну улогу. У пределима где је загађеност ваздуха издувним гасовима или токсичним честицама повишена, проблем неплодности је увећан због штетног дејства на јајне ћелије и сперматозоиде, и чешћи су проблеми са одржавањем трудноће или чак појавом абнормалних плодова. То потврђује и податак уочен у периоду који није праћен загађењем - у истим областима није долазило до таквих поремећаја.

Шта људи најчешће не знају о утицају пластике на њихово здравље? Како да се заштитимо и изборимо са тим проблемом?

- Највећи недостатак нашег знања се односи на постојање микроскопски видљиве пластике, како она улази у људски организам и које су последице продирања у ћелију. Оно што не видимо, не чујемо, што не мирише или нема укуса, природно не изазива наше реакције и опрезност. Зато су неопходне додатне студије, да и законодавац дефинише колико пластике је дозвољено да се нађе у води за пиће и храни, а која количина је штетна по здравље. Како то не постоји, тренутно је најважније свесно смањити количину њеног уношења путем хране и напитака који су у директном контакту са пластиком. Тиме смањујемо дугорочне последице, укључујући провоцирање болести, а наша студија је показала да оне могу да буду катастрофалне.

ИМА ЈЕ И У ПОСТЕЉИЦИ

Како пластика доспева у наш организам?

- Путем ваздуха, воде и исхране и то као микро и нанопластика. Има је у води са чесме, флашираној води, биљке су способне да ресорбују пластику, велики број животињских врста је редовно конзумира, па тако и долази и на нашу трпезу. Недавно су научници из Аустрије показали да људски измет садржи девет различитих врста пластике, док су научници из Италије доказали присуство микропластике чак и у постељици.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације