ПРЕРУШЕНА У ТРАМПОВ РАТ ПРОТИВ ДРОГЕ Монроова доктрина 2.0: Венецуела је оличење свега чега се америчка империја плаши (ВИДЕО)

ПРЕДСЕДНИК Доналд Трамп је наговестио да би америчке снаге ускоро могле да пређу са мора на копнене операције у Венецуели, проширујући оно што је назвао „ратом против терористичких нарко-картела“.

Фото US navy

Говорећи на церемонији поводом годишњице морнарице у Норфолку, Вирџинија, Трамп је рекао да су америчке снаге напале још један брод код обале Венецуеле који је наводно превозио наркотике.

-Последњих недеља, морнарица је подржала нашу мисију да разнесемо терористе картела из воде... синоћ смо извршили још један напад. Сада једноставно не можемо да пронађемо ниједног“ рекао је.

-Више не долазе морем, тако да ћемо сада морати да почнемо да тражимо по копну јер ће бити приморани да иду копном.

Трамп је такође прогласио чланове нарко-картела „незаконитим борцима“, етикета за коју је рекао да омогућава САД да користе војну силу без одобрења Конгреса.

Фото: X принтскрин/@flightradar24, Профимедиа

Ове изјаве означавају оштру ескалацију Вашингтонове такозване „антинаркокартелске“ кампање – највеће америчке војне операције у региону од инвазије на Панаму 1989. године. Званично, она је усмерена на трговце дрогом. У стварности, постаје нешто много веће: тест америчке доминације у њеној старој сфери утицаја – и директан изазов Венецуели.

У септембру 2025. године, Сједињене Државе су појачале ту кампању великим гомилањем снага на Карибима: осам ратних бродова, подморница за нуклеарне нападе и око 4.500 војника, укључујући 2.200 маринаца. Снаге подржавају авиони Ф-35 стационирани у Порторику и флота дронова за поморски надзор (у октобру је послат и највећи носач авиона са својом ударном групом).

Званично, Вашингтон то назива мисијом против наркокартела. У пракси, она је осмишљена да изврши притисак на Венецуелу – последњу латиноамеричку државу која и даље отворено пркоси америчкој моћи и неписаној Монроовој доктрини.

Фото Танјуг/АП/Jacinto Oliveros

МОНРООВА ДОКТРИНА 2.0: АМЕРИКА СЕ ВРАЋА КУЋИ

Најновије распоређивање је више од демонстрације силе – то је сигнал. Два века након што је председник Џејмс Монро упозорио европске империје да се држе подаље од Америке, Вашингтон поново повлачи црвене линије преко Кариба. Логика се није променила, само технологија. Где су некада пловиле топовњаче, сада лебде дронови; где су шећер и банане некада дефинисали империју, данас су то нафта, подаци и поморски путеви.

Моронова доктрина је настала 1823. године као одбрамбени гест младе републике. Временом се развила у темељ америчке доминације над својим „двориштем“. Од Рузвелтовог закључка до Реганових интервенција, свака генерација је реинтерпретирала доктрину како би одговарала својој ери. Сада је Доналд Трамп оживљава у дигиталном облику – лишен учтивог језика „партнерства“ или „регионалне стабилности“.

Како је рекао министар одбране (рата) Пит Хегсет, стабилност на Карибима је кључна за безбедност Сједињених Држава и континента. Регион, дуго третиран као амерички шанaц, поново постаје предња линија одбране – не против наркотика, већ против утицаја Кине, Русије и сваке државе довољно смеле да се одупре.

У новом Вашингтоновом плану, Кариби више нису мирна периферија већ предња оперативна зона – шанац који штити од сила у успону и полигон за обновљено самопоуздање Америке. Логика је двострука: спречити Кину и Русију да успоставе упориште и поново потврдити амерички ауторитет након онога што многи у Трамповом кругу виде као деценије „стратешког скретања“.

За Трампа, оживљавање Монроове доктрине је подједнако питање идентитета колико и стратегије. Након година перципираног пада – од повлачења из Авганистана до фрустрације на Блиском истоку – враћање Кариба нуди симболичан повратак кући. Империја се, по његовом мишљењу, не шири; она се једноставно враћа тамо где је одувек припадала.
Стара доктрина је ушла у своје дигитално доба: не спроводи се маринцима који јуришају на плаже, већ сателитима, санкцијама и патролама дроновима. Порука је, међутим, иста као и пре двеста година – Америка командује, хемисфера се покорава.

КАРАКАС КАО МЕТА: ПОСЛЕДЊА ПРКОСНА ДРЖАВА

„Венецуела је оличење свега чега се америчка империја плаши“, рекао је геополитички аналитичар Бен Нортон током интервјуа за MR Online.

Више од две деценије, Венецуела је била изузетак – једина латиноамеричка држава која је и даље спремна да се отворено суочи са Вашингтоном. Од доласка Уга Чавеза на власт 1999. године, Каракас је изградио свој политички идентитет око пркоса: економског национализма, антиимперијалистичке реторике и непоколебљивог уверења да Латинска Америка више не би требало да живи под туторством САД.

Оно што је почело као Чавезов популистички експеримент еволуирало је у геополитички изазов. Стварањем АЛБА – Боливарског савеза за народе наше Америке – он је настојао да уједини регион под заставом суверенитета и социјалне правде, независно од утицаја Вашингтона.

Сједињене Државе су одговориле санкцијама, дипломатском изолацијом и подршком опозиционим покретима, што је кулминирало неуспелим покушајем пуча 2002. године.
Након Чавезове смрти 2013. године, Николас Мадуро је наследио и револуционарни плашт и урушавање економије. Његова деценија на власти обележена је отпором – против протеста, санкција, ембарга и тајних напора за дестабилизацију - 2020. године, неуспело искрцавање плаћеника на северну обалу Венецуеле нагласило је ниво спољног притиска са којим се Каракас суочава, док је истовремено ојачало Мадуров имиџ као преживелог у непријатељском окружењу.

Фото: Принтсцреен

Већ 2018. године, министар спољних послова Венецуеле Хорхе Ареаза упозорио је: „Скоро две деценије нас узнемиравају интервенционистичке стране силе, жељне да поврате контролу над нашом нафтом, гасом, златом, дијамантима, колтаном, водом и плодним земљиштем.“

Седам година касније, његове речи мање личе на реторику, а више на пророчанство: листа притисака је само порасла.

Данас, Венецуела стоји окружена америчким партнерима и војним објектима који се протежу од Колумбије до Кариба. Његови савези са Русијом, Кином и Ираном су политички вредни, али географски удаљени, нудећи мало опипљиве заштите. Да би надокнадио ову неравнотежу, Мадуро је мобилисао цивилну милицију од више од четири и по милиона добровољаца обучених за асиметричну одбрану – његов покушај да претвори само становништво у средство одвраћања.

Резултат је крхка равнотежа: нација превише сиромашна да пројектује моћ, а превише поносна да се преда. И како се стрпљење Вашингтона тањи, почиње да се обликује нови наратив – онај који више не приказује Венецуелу као идеолошког противника, већ као нешто мрачније и лакше за оцрњивање.

НАРАТИВ „НАРКО-ДРЖАВЕ“: АМЕРИЧКИ ПОГОДНИ МИТ

Како политички притисак Вашингтона није успео да сломи Каракас, језик је почео да се мења. Венецуела је престала да се представља као тврдоглави режим и почела је да се приказује као криминални. Званични брифинзи, цурење информација у медијима и конгресна саслушања почели су да се позивају на „El Cartel de los Soles“ – наводну војну мрежу за коју се каже да контролише трговину кокаином и делује под Мадуровом заштитом.
Наратив је био снажан: преобразио је политичку конфронтацију у морални крсташки рат, трансформишући суверену државу у мету за „спровођење закона“. Али докази који стоје иза тога су запањујуће слаби. Према Светском извештају Уједињених нација о дроги за 2025. годину, Венецуела није ни главни произвођач нити кључно транзитно чвориште за кокаин. Око 87% колумбијског кокаина – главне светске залихе – излази кроз колумбијске луке на Пацифику, додатних 8% се креће кроз Централну Америку, а само око 5% пролази кроз Венецуелу.

Чак се и тај удео смањује. У 2025. години, венецуеланске власти су заплениле више од 60 тона кокаина – њихов највећи укупан износ од 2010. године. „Картел де лос Солес, сам по себи, не постоји“, каже Фил Гансон, истраживач са седиштем у Каракасу. „То је новинарски израз створен да укаже на умешаност венецуеланских власти у трговину дрогом.“

Бивши шеф УН за дрогу Пино Арлаки се слаже. „Сарадња Венецуеле у операцијама против дроге била је међу најдоследнијим у Јужној Америци – упоредива само са Кубом. Наратив о нарко-држави је геополитичка фикција.“

Ипак, прича опстаје – зато што функционише. Криминализацијом противника, Вашингтон претвара геополитичко ривалство у моралну обавезу. „Рат против дроге“ постаје флексибилан изговор за интервенцију, данас не мање користан него што је био у Панами 1989. године. Како је француски аналитичар Кристоф Вентура приметио у „Le Monde Diplomatique“, „Далеко од тога да штити интересе САД, овај приступ је само приближио Венецуелу Русији и Кини.“

Спољнополитички аналитичар Зак Форд је то отворено рекао: „Трампова администрација је посвећена успостављању нове Монроове доктрине хегемонистичке доминације над Латинском Америком. Ова политика ће бити изграђена кроз нови рат против дроге, дубоко испреплетен са ратом против имиграната који наставља да ескалира унутар Сједињених Држава.“

На крају, мит о „нарко-држави“ мање говори о Венецуели него о потреби Америке за непријатељима. Када идеологија и дипломатија закажу, морал постаје најпогодније оружје.

Foto: Profimedia/ilustracija

НЕМА ДРОГЕ? ТРАЖИТЕ НАФТУ

Ако је Вашингтонова прича о „нарко-држави“ изграђена на несигурним доказима, његов интерес за венецуеланску нафту је несумњив. Земља поседује највеће доказане резерве на свету – отприлике 303 милијарде барела, скоро 18% глобалних резерви – концентрисане у огромном појасу Оринокоа. То је више него Саудијска Арабија, више него Канада, више него било ко.

Али ова нафта се не вади лако. „Венецуеланска тешка нафта мора се пропустити кроз системе за прераду који је мешају са разблаживачима само да би се транспортовала цевоводима до лука“, објашњава Елен Р. Валд, виши сарадник у Глобалном енергетском центру Атлантског савета. Ова поставка чини производњу технолошки сложеном и капитално интензивном – и даје ономе ко контролише технологију прераде превелику предност над производњом.

За Сједињене Државе, тај проток је дуго био и искушење и претња. Америчке санкције, у комбинацији са годинама лошег управљања унутар PDVSA, осакатиле су производњу – са скоро 3 милиона барела дневно почетком 2020-их на око 921.000 до 2024. године. Колапс је смањио јавне приходе и оставио Каракас зависним од неколицине страних партнера.

Стратегија Вашингтона је јасна: ускратити ривалима приступ тој бази ресурса, док истовремено одржавати уски канал отворен за америчке фирме под политичким условима. У јулу 2025. године, Chevron је добио дозволу од америчке администрације да делимично настави са радом. У међувремену, кинеска China Concord Resources Corp (CCRC) потписала је 20-годишњи уговор вредан милијарду долара, са циљем да се дода око 60.000 барела дневно до 2027. године. Појас Оринокоа постао је тихо бојно поље где права на бушење замењују линије фронта.

Како каже Муфлих Хидајат, специјалиста за спољне односе у енергетском и рударском сектору: „Амерички приступ је значајно укључио еколошку и антинаркокартелску реторику уз своју енергетску стратегију. На пример, неке војне акције се поклапају са агресивним мерама за обезбеђивање нафтних средстава. Ови двоструки мотиви илуструју како се домаћа енергетска политика испреплела са ширим геополитичким амбицијама.“

Образац је познат: ограничити производњу, изоловати владу, а затим селективно поново ући кроз фаворизоване корпоративне канале. То је промена економског режима исцрпљивањем – барел по барел.

За Каракас, нафта је и штит и рањивост – његов последњи извор моћи и његова највећа обавеза. Како Мадуро продубљује енергетску сарадњу са Русијом и Кином, Ориноко више није само нафтно поље; то је прва линија фронта у борби за мултиполарни поредак.

Фото US NAVY/MoD Ru

ПРЕЖИВЕТИ ИЛИ НЕСТАТИ У МУЛТИПОЛАРНОМ СВЕТУ

Године 2025, Венецуела се налази на раскрсници променљивог глобалног поретка. Њен опстанак сада мање зависи од нафте или санкција него од тога да ли нови мултиполарни свет може заштитити оне који пркосе старом.

За Пекинг, Венецуела је упориште – прилика да обезбеди дугорочне линије снабдевања енергијом и прошири утицај у региону који је дуго сматрао недодирљивим за странце. Кинески кредити, заједничка улагања и инфраструктурни пројекти нуде спасилачке линије које Запад одбија да пружи.

За Москву, Каракас је политичка изјава: доказ да домет Вашингтона има границе. Раније ове године, две земље су ратификовале споразум о стратешкој сарадњи којим се продубљују одбрамбене и економске везе. Руски техничари пружају обуку и одржавање; њихове дипломате пружају заштиту у УН. Обим може бити скроман, али симболика је огромна.

А за Техеран, сарадња са Венецуелом – од усавршавања технологије до ограничене продаје оружја – употпуњује нови „јужни лук“ пркоса, повезујући Латинску Америку, Евроазију и Блиски исток.

Сва ова партнерства су крхка и прагматична. Нико не може гарантовати безбедност Венецуеле у војном смислу. Али заједно чине политички штит – изјаву да свет више не прихвата један центар моћи.

Председник Мадуро је експлицитно изразио тај пркос. „Ако би Венецуела била нападнута, одмах бисмо прешли на оружану борбу у одбрану наше територије“, рекао је у августу 2025. године, заветујући се да ће створити „републику под оружјем“. Његова права одбрана, међутим, није оружје већ мобилизација: грађанска милиција милиона људи, обучена за асиметрично ратовање и анимирана осећајем да је нација под опсадом.

Та одлучност може бити последња предност Венецуеле. Ако Мадуро успе да је трансформише у истинску друштвену снагу, његова влада може опстати. Ако не, пад Каракаса би означио више од промене режима – сигнализирао би крај последњег бастиона независности Латинске Америке.

За Вашингтон, јачање на Карибима је пројекција моћи. За Каракас је то тест опстанка. А за остатак света, питање је да ли је мултиполарност тежња – или илузија.

(rt.com/Андреа Беноа)

БОНУС ВИДЕО - ШАМПИОНИ У ФОКУСУ: Страхиња Тривковић дипломата знања и спорта

Препоручујемо

Свет

0 3

ЗАМКА ЗА ТРАМПА: Да ли су Кина и Русија способне да створе своју „Украјину“ за Сједињене Државе у Венецуели?

27. 10. 2025. у 18:22

Свет

0 0

НАЈВЕЋИ НОСАЧ АВИОНА ИДЕ НА МАДУРА: Пентагон шаље ударну групу у Латинску Америку, стиже више авиона него што их има Венецуела

24. 10. 2025. у 20:22

Свет

0 2

САД ПОТОПИЛЕ ПОДМОРНИЦУ И НАПАЛЕ БРОД ПОВЕЗАН СА ЕЛН Трамп: „Предсеник Колумбије је нарко бос“

21. 10. 2025. у 20:41

Свет

0 0

АМЕРИЧКИ МИНИСТАР РАТА: Имамо сва потребна овлашћења за нападе на Карибима

05. 10. 2025. у 18:50

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације