Фазе обојене револуције уз покровитељство тајкунских и "милитаризованих" медија: Исти обрасци и две деценије након Петог октобра

ДВЕ деценије након 5. октобра, исти обрасци деловања кроз медије, технологију и паралелне структуре поново су активирани, уз још снажнији утицај и дубљу инфилтрацију у друштво

Roman Kadarjan / Alamy / Profimedia

За покушај извођења обојене револуције у Србији никада није била довољна само решеност одређеног дела однарођених политичара, плаћеника НВО сектора, квазиинтелектуалне елите, студената и њихових професора - како би и универзитетски сектор био покривен. О томе нам најбоље сведочи прва, успешна, светска обојена револуција, изведена у бившој СР Југославији 2000. године. Свима горе набројанима - од Војислава Коштунице, Зорана Ђинђића и Весне Пешић, преко Мирољуба Лабуса, Владете Јанковића и Драгољуба Мићуновића, до Срђе Поповића, Наташе Кандић и Борке Павићевић, кључна је била подршка медија, који су милитаризовани, обучени, плаћени и припремљени за удар који треба да се деси. После 25 година, нова обојена револуција закуцала је на врата Србије, а и овога пута милитаризовани „медији“ су одиграли кључну улогу.

Друга обојена револуција, којој смо сведочили дуже од годину дана, свој корен пронашла је у настанку прве и оне су нераскидиво повезане са развојем технологије масовних медија у нашој земљи. Тај развој одвијао се у фазама, у односу на санкције и тешку економску ситуацију у земљи. За циљ је имао само стварање паралелних институција, што је водило стварању паралелног „јавног сервиса“ у обе „револуције“.

Прва фаза тиче се увођења кабловске телевизије у српске домове, чиме је домаће становништво од „два канала“ преко аналогне антене, наједном добило приступ европским и светским ТВ станицама. Паралелно са тим процесом текло је оснивање „алтернативних“, „независних“ медија, ТВ и радио станица, попут Б92, којима није била битна технологија преко које ће се приказивати гледаоцима, тј. слушаоцима, већ задовољство иностраних финансијера њиховим радом, од којих су се често истицали Џорџ Сорош и Фонд за отворено друштво, али и америчке агенције УСАИД, НЕД и НДИ.

Друга фаза подразумевала је окупљање тих „независних“ медија у целину, тј. под један кишобран, тзв. Асоцијацију независних електронских медија (АНЕМ), која је обучавала будуће новинаре-пропагандисте за рад на извођењу обојене револуције. Обучени пропагандисти служили су и за период након револуције, када је почео прогон српских патриота, општа пљачка државе и растакање заједнице СЦГ, те на крају једнострано проглашена независност нарко-државе на југу Србије у чему је главну реч имала ТВ Б92, која је званично отворена 6. октобра 2000. године.

Трећа фаза подразумевала је стварање паралелне институције, компаније СББ за услуге кабловске телевизије као најјачег мас-медија, које почиње у унутрашњости Србије под палицом тајкуна Драгана Шолака, уз капитал Џорџа Сороша, баш на темељима „независних“ ТВ станица и злоупотребом државне инфраструктуре. Развојем СББ-а у српске домове ушли су „чиста слика“ и нечасне намере финансијера, који су у једном тренутку контролисали најмање 65 одсто тржишта Србије када је у питању кабловска телевизија.

Напослетку, четврта фаза која је била и предуслов за покушај извођења друге обојене револуције тиче се милитаризације ТВ станице Н1, као носећег стуба СББ-а, који је све „независне“ ТВ станице и друге медије потчинио својој контроли. Српски, тј. регионални рецидив ЦНН-а, као некада ТВ Б92, сада се увелико рекламира као алтернативни, „независни“ „јавни сервис“. Ово није нова праска, већ наставак стварања паралелних институција у условима у којима данас блокадери терористи, а 90-их жути лопови нису задовољни радом правог јавног сервиса и других медија, ма колико у њима било њихових људи, обучених у АНЕМ-у и другим „новинарским школама“.

Кабловска телевизија и „независни“ медији

Београд је био један од првих градова у Европи који је још 1987. године имао своју кабловску телевизију. У земљи у којој су постојала само два канала јавног сервиса, становници новоизграђеног насеља Церак 2 имали су привилегију да гледају Супер, Скy, САТ-1, РАИ и друге европске ТВ станице.

Напредна технологија преноса ТВ сигнала преко кабла, уместо преко аналогне антене (најчешће „рибља кост“) већ се увелико ширила Европом, након што је већ била преузела тржиште САД. Препознавши потенцијал у улагање у квалитет преноса сигнала најзначајнијег масовног медија тада - телевизије, већ 1990. године Поште Србије и њен огранак од којег ће да настане „Телеком Србија“, створили су оператора кабловске телевизије и радија „Пошта КДС“ (Кабловско-дистрибутивни систем).

Оператор се, услед санкција и крвавог распада СФРЈ, значајније почео да бави развојем праве мреже тек 1997. године, када је „на кабл“ прикачен Палић код Суботице. За њим су уследили и други градови, а тек на крају и мања насеља по Србији, за шта је требало да прође много година и цела једна обојена револуција 5. октобра 2000. године.

Међутим, у време борбе домаћих издајника против Србије 90-их година, финансијерима „опозиције“ је важније било да широм земље распростране своју пропаганду, него какав је квалитет слике. Радио Б92, као стуб антиратног покрета у условима борбе српског народа за голи опстанак широм Балкана, до 6. октобра 2000. године није прерастао у телевизију. Ипак, 90-их година на месту алтернативног „јавног сервиса“ био је представљан Студио Б.

Поред Радио Б92 и Студио Б, на десетине радио станица, те локалне ТВ станице из готово свих градова у Србији, радили су за опозицију. То је посебно добило маха након побуне студената 1996-97. године, када је антисрпска опозиција отела власт у многим локалним самоуправама.

Окупљање „независних“ медија у АНЕМ

Опозиционе радио и ТВ станице које су након 1991. године никле на тлу Србије, осим мешавине приватног капитала и страних донација, радиле су на укрупњавању и окупљању, како би се и средства добијена из иностранства „правилније“ делила, а како би пред страним заштитницима деловали јединствено када треба да се нападне држава.

У те сврхе 1993. године настала је Асоцијација независних електронских медија (АНЕМ). Њени први, највернији чланови и стубови ослонци били су Радио Б92 и ТВ Студио Б. Радио станице широм Србије и Црне Горе - БООМ 93 Пожаревац, Антена М Подгорица, Бајина Башта, Смедерево, Цетиње, такође су постале чланице ове мреже.

Како сами наводе - циљ је био да се „изоловани“ медији уједине, што је био први корак ка укидању „монопола медија“ који су били под контролом државе. Потпуно јасно, Асоцијација је настала управо у сврхе стварања паралелних институција које треба да припреме револуцију.

Управо ову тврдњу поткрепљују сами оснивачи АНЕМ-а, који наводе да је „све до почетка масовних грађанских протеста у зиму 1996-97. године утицај независних, недржавних електронских медија био веома ограничен“.

Сами наводе да је након отимања власти од стране опозиције у локалним самоуправама, преко тридесет градова и општина дало чланице у АНЕМ, што радио, а што ТВ станице. У јулу 1997. године АНЕМ је формирао и мрежу од 19 придружених „независних“ станица, а већ у јуну 1998. године, када су шиптарски терористи увелико изводили побуну на КиМ, АНЕМ је имао мрежу од 35 станица, које су даноноћно радиле против Србије и српских интереса.

АНЕМ данас окупља велики број медија и одржава „радионице“ које се на првом месту тичу безбедности новинара, која је према њима проблематична, и константно је део наратива пред странцима и домаћом публиком да власт у Србији напада „независне“ новинаре. Међутим, да бисмо разумели улогу АНЕМ-а у овом процесу, вреди се подсетити случаја Ивана Бјелића и Лазара Динића.

Људи који су активисти опскурних, али екстремизованих неформалних анархистичких удружења Став и Свиће, често су представљани и као „студенти“ када је то одговарало наративу. Ипак, на недавно завршеним локалним изборима у Бору, Бјелић и Динић били су.....новинари(?!). Тамо су се појавили као извештачи месечника (?!) Револт, који је замишљен као магазин искључиво у ПДФ формату, где се анализирају друштвени догађаји.

Не улазећи у квалитет анализа, који је испод сваког нивоа, занимљиво је и то да „редакцију“ чине Марко Живковић као главни и одговорни уредник, који је син бившег премијера из редова жутих Зорана Живковића за којег се везују небројене афере манипулисања јавним новцем, поменути Бјелић и Динић и блокадери Димитрије Станковић, Милана Мијић, Вишња Вукајловић и Теодора Савић.

Кључну улогу у ширењу приче о томе да су нападнути „новинари“, одиграо је управо АНЕМ потенцирајући да је „новинар“ Лазар Динић успешно оперисан након напада. Веран Матић, заступник и оснивач АНЕМ-а, некадашњи идеолог, главни уредник ТВ Б92, инсистирао је на овом случају, апелујући и на институције Европске уније да реагују и казне Србију. Чак је и суд уважио то да су Динић и Бјелић, иако очито политички активисти, ипак „новинари“, само из разлога што су под палицом Живковићевог сина за 1.000 динара регистровали сајт на који су убацили неколико пљувачких текстова, и то све заједно назвали „магазином“.

Осим састава чланова РЕМ-а, којим се АНЕМ такође бави, главна тема ове организације је пројектно суфинансирање, тј. обука „новинара“ и редакција како да се такмиче за средства из буџета Србије, али и фондација попут Сорошеве/институција ЕУ.

Упркос томе што се ради о стотинама хиљада евра које сваке године узимају, што из буџета, што од страних донатора, још једна од линија наратива АНЕМ-а је да 100-ак опозиционих медија „једва преживљава“, да им је потребна помоћ и да је велико питање шта ће се с њима десити у наредних годину дана.

Али, пошто су у лажи кратке ноге, трећа фаза развоја масовних медија у Србији даје нам детаљан одговор на питање да ли су опозициони медији заиста тако слаби, пред гашењем и немају финансијска средства, како тврди Веран Матић и друге архитекте обојене револуције.

Изградња СББ паралелне кабловске мреже: Извршилац - Драган Шолак, финансијер - Џорџ Сорош

Након оснивања телевизије Б92, на једном месту окупили су се сви обучени пропагандисти, па је почео пројекат стварања „нове“ друге Србије, по узусима дубоке државе и са наративом српске кривице за грађанске ратове, економску пропаст изазвану санкцијама и на крају за саму НАТО агресију на нашу земљу.

Међутим, ни национална фреквенција ове телевизије није била довољна за свеобухватно ширење наратива које је почело 90-их преко локалних телевизија и радио станица. Зато је било потребно да се продор „нове“ технологије, тј. ширење кабловске мреже у Србији, искористи за ове сврхе.

Кључну улогу у овом послу одиграо је Драган Шолак, тајкун који је каријеру почео у Словенији продајући ВХС касете и пиратске филмове. Његови злочини над Србијом постали су део Wикилеакс докумената, на основу чега је Србија и сазнала за све ово.

Након пропасти овог бизниса, 1998. године се вратио у Србију, када је у спрези са крагујевачким првацима ДОС-овске и СПО сцене, Влатком Рајковићем и Верољубом Стевановићем, користио рупе у законима у сопствену корист.

Прво је заједно са својим зетом Душаном Радосављевићем основао фирму Кабловски дистрибутивни систем (КДС), малог локалног провајдера кабловске телевизије који је уз уступке владајуће жуте клике загосподарио Крагујевцом и околином.

Наиме, према тадашњим законима, КДС није могао да се региструје као дистрибутер ТВ сигнала без подршке Скупштине града Крагујевца, јер је игром случаја Скупштина била власник локалне ТВ станице Радио-телевизија Крагујевац, која је једина могла да буде дистрибутер. Зато је РТК фиктивно постала власник 25 одсто капитала у КДС-у. Међутим, већ следећим анексом уговора РТК је избачена из власништва и Шолак је наставио да контролише КДС самостално.

Уз помоћ локалне власти, али уз кључну улогу локалне ТВ станице, а што је рађено и у другим градовима, Шолак је остварио почетну предност која ће у наредним годинама да прерасте у империју.

Права прекретница у Шолаковој каријери, међутим, дошла је 2001-2002. године, када је Србија постала плен жуте куге, а „филантропске“ фондације са својом НВО пешадијом почели су да кидају земљу попут лешинара. Наиме, КДС је конкурисао за докапитализацију код Соутхеаст Еуропе Еqуитy Фонда (СЕЕФ) - фонда који су основали америчка државна агенција ОПИЦ и Сорос Привате Фундс Манагемент, односно Џорџ Сорош лично.

Шолак је имао директан контакт са Сорошем и успео је да обезбеди инвестицију у КДС од 10 милиона долара у две транше. Тај новац није био само инјекција капитала, већ је омогућио агресивну куповину десетина мањих кабловских оператера широм Србије, који су по правилу настајали на истом шаблону као и КДС.

У развоју КДС-а, који је 2003. године постао Сербиа БроадБанд (СББ), са седиштем у Луксембургу, учествовала је и Европска банка за обнову и развој (ЕБРД) која је инвестирала 15 милиона евра, купујући милион деоница СББ-а. Тај новац је дао додатни ветар у леђа Шолаку да направи „масакр“ на тражишту Србије.

Зашто су Сорош и ЕБРД инвестирали у малу фирму из Крагујевца, непознатог бившег продавца ВХС касета, може само да се нагађа. Али је јасно да је компанија након ових „интервенција“ успоставила монопол и доминацију тржиштем.

Међутим, до праве доминације дошло је постепено, а кључна ствар се крила у помињаној првој фази развоја технологије мас-медија. Наиме, Пошта Србије, тј. Телеком Србија, као државно предузеће, врло брзо је почетком 2000. година ширио инфраструктуру за кабловску телевизију у земљи. Квалитетна опрема и напредна решења омогућила су да се мрежа врло брзо појави у свим већим градовима.

Управо ту чињеницу је, опет у односу на злоупотребу контаката у врху жутог предузећа, искористио Драган Шолак. Он је масовно користио постојећу мрежу Телеком Србија и Поште, њихове оптичке нити, стубове, ормаре и кабловске капацитете.

Остало је забележено да су монтерске екипе СББ-а улазиле ноћу или преко везе у Телекомове објекте, прикључивале се на њихов сигнал и развлачиле каблове по зградама, а за то су плаћале или симболичне износе или нису плаћали уопште. Већ 2003. године потписан је први уговор са Телекомом за коришћење инфраструктуре, и то по цени од свега неколико динара по метру кабла месечно. Уз такве предности СББ-а, Телекому се практично није исплатила тржишна борба са неким ко услуге нуди практично бесплатно, јер за инфраструктуру није платио апсолутно ништа. СББ је у рекордном року покрио Београд, Нови Сад, Ниш и друге веће градове.

После 5. октобра 2000. године држава, Телеком и ПТТ нису пружили никакав озбиљан отпор. Уместо да заштите своју инфраструктуру и тржиште, државни оператери су углавном огољено насиље над буџетом гледали са стране.

Док су они каснили са дигиталном кабловском телевизијом и брзим интернетом, СББ је нудио бољи сервис користећи туђу инфраструктуру и брзо привлачио кориснике. Већ 2018. године говорило се о томе да је СББ имао преко 54 одсто тржишта, а Телеком свега 25 одсто - и то на папиру. Међутим, реалност је говорила да је учешће СББ-а на тржишту и преко 65 одсто, где је Телеком почео да се одупире тек након 2012. године и пада жуте куге с власти.

Баш овако како је описано, уз Сорошев капитал и туђу инфраструктуру коју практично није плаћао, Драган Шолак је од продавца касета постао оснивач царства које ће касније прерасти у Унитед Групу. И поред свега лошег што је урадио Србији, најгоре је тек следило када је ЦНН у Београд и у регион довео своју франшизу под називом Н1.

Милитаризација Н1 и стварање паралелног „јавног сервиса“

Године 2013. Драган Шолак је за 1,2 милијарде евра продао већински део Јунајтед групе америчком инвестиционом гиганту ККР (Кохлберг Кравис Робертс). Преговоре о куповини је са стране ККР лично водио генерал Дејвид Петреус, бивши директор ЦИА и један од најмоћнијих људи америчког естаблишмента. Такође, он је тај ко је пресудно утицао на то да ЦНН отвори филијалу на Западном Балкану, са редакцијама Н1 у Београду, Сарајеву и Загребу.

Тај посао није био обична финансијска трансакција већ стратешки улазак дубоке државе у српске медије на велика врата. За разлику од 90-их када су кроз компликоване шеме финансирања контролисали шири наратив, али не и рад по дубини, сада је отворен медиј који је у потпуности био у њиховим рукама. И за Драгана Шолака је ово било велико финале свега онога што је стварао 12 година кроз злоупотребе државних ресурса на штету Телекома Србија. О томе су писали чак и истраживачки новинари на самом том западу, јер су злоупотребе биле толико очите, јер је и америчка амбасада била директно укључена на страни Шолака.

Такође, Шолак је формално продао већински пакет акција, али је задржао највећи део стварне моћи и надлежности у Групи. То му је омогућило да настави да управља империјом по свом нахођењу. А онда је почело стварање чудовишта.

Под диригентском палицом Југослава Ћосића, Јунајтед група је систематски запошљавала старе кадрове Б92 и других медија који су деценијама били под палицом дубоке државе у нашој земљи, са системом вредности аутошовинистичке Друге Србије. Идеја је од почетка била оно што је данас доминантан наратив зомбиране гомиле -  да је Н1 заправо „јавни сервис“, иако и постојећи јавни сервис РТС у својим структурама има толико људи из исте кухиње, новинарских школа и са курсева, да је нејасно зашто им смета.

Уз прекаљене и доказане пропагандисте, долазиле су и младе, амбициозне снаге жељене доказивања. Одмах су их претворили у дисциплиновану, готово паравојну јединицу. Н1 је брзо постала оно што је Доналд Трамп касније назвао „wеапонизед медиа“ – оружје за масовно испирање мозга.

Већ пуних дванаест година тај канал бомбардује публику лажима које су постале део свакодневнице. Цела земља је потонула у хистерију када су „професионални“ новинари данима „пумпали“ причу о наводно погинулом дечаку у Ваљеву током протеста. Дечак није постојао, пребијање од стране полиције се није десило.

Потпуна измишљотина о тзв. звучном топу 15. марта прошле године довела је малтене до грађанског рата у Србији. Стотине зомбираних гледалаца те тровачнице се неколико дана после наводног напада јављало лекарима због „последица“. Масовна хистерија која је завладала само је показала колико је моћ масовних медија велика и колико милитаризована група добро обучених и координисаних пропагандиста може да нанесе штету једној земљи.

Све то на Н1 се ради уз тврдње да су запослени на тој телевизији једини „професионални“, чак и када отворено лажу о томе да им је славни академик САНУ Никола Хајдин деда. Не постоји разлог да се сумња у њихову професионалност, чак и ако на тако бламантан начин покушавају да себи дигну цену.

Никада не треба заборавити ни „наступ“ репортерке Н1 у Ваљеву, на истом протесту на којем је „настрадао дечак“. Она је тада, крајње „ професионално“ известила да протест протиче у миру, осим што се просторије СНС-а камењују, разбијају и пале пола сата. О другим примерима пуштања у етар потпуно непроверених информација, које служе само да појачају наратив, да се ни не говори.

На крају, Н1 није обична телевизија. Она је парамилитарна организација која имитира медијску кућу, а која је годину дана стајала на челу обојене револуције. Њени „новинари“ нису само извештавали, они су били инспиратори и предводници протеста, стајали су на челу колона, хушкали масу и крајње пристрасно обликовали наратив. Возили су бицикле са блокадерима терористима, пешачили с њима, у фактичком смислу учествовали у организацији протеста и блокада.

Након што се десила и најновија препродаја Унитед Групе, када ју је БЦ Партнерс продао чешком ППФ Телекому, десила се ситуација без преседана у историји медија. Пропагандисти са Н1, али и из Нове, Радара, Данаса итд., почели су јавно да траже да их нови власник прода неком другом. Сами су тражили купца, сами преговарали, сами се понашали као да су власници медија, а не запослени.

Инспиратор тог ирационалног понашања у редакцији Н1 био је Игор Божић, који је сада постигао споразумни раскид уговора са кућом. Он се понашао као да су пропагандисти Н1 усамљени осветници са комплексом Бога - уверивши себе и друге да су буквално предводници обојене револуције који имају право да диктирају судбину целе компаније, али и земље.

На крају, злоупотреба мас-медија од стране дубоке државе на примеру Србије можда је почела оснивањима локалних радио и ТВ станица, злоупотребом инфраструктуре и државног буџета, финансирањем од стране доказаних „филантропа“ попут Сороша, али је ипак дошла до свог логичног краја.

Створено је медијско чудовиште које више не слуша ни свог власника, нити надређене, већ своју идеологију, која говори да никада Србији није нането довољно штете и да је увек пожељно још.

Препоручујемо

Политика

0 15

Председник Вучић поручио: "Кметске душе брину само за свој џеп, ја бринем за наш народ"

03. 05. 2026. у 09:06

Политика

17 36

"То су криминалци и силеџије" Вучић о блокадерском терору у Маглићу, послао само једну поруку већинској Србији

02. 05. 2026. у 14:45

Политика

13 39

"Не расписују се избори по томе кад се неко брчка" Вучић најавио изборе, па поменуо и "ударни тандем Ђокић-Бодирога"

02. 05. 2026. у 14:38

Политика

39 37

Упркос светским ломовима, Вучић поручује: "Ми се боримо за то да људи не остану без посла"

02. 05. 2026. у 14:12 >> 14:58

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације