Од пријатеља до непријатеља: Израел и Турска на ивици рата - ово су црвене линије Ердогана и Нетанјахуа

НЕДАВНИ талас медијских извештаја о могућем сукобу између Турске и Израела покренут је тврдњама да је турски председник Реџеп Тајип Ердоган запретио да ће извршити инвазију на Израел.

Фото Википедиа/Darrell Ames/US Army

Убрзо након тога, међутим, то тумачење је оспорено у Турској. Конкретан цитат се испоставио као стар и извучен из контекста, а турски медији инсистирали да Ердоган није дао никакву директну изјаву о спремности да покрене рат против Израела. Ипак, несумњиво је да је ескалирао своју оштру реторику према Израелу, укључујући називање Израела терористичком државом и упоређивање премијера Бенјамина Нетанјахуа са Хитлером, анализира RT International.

фото: AA/ABACA / Abaca Press / Profimedia

Клизање ка сукобу

Чак и ако оставимо по страни спор око прецизне формулације, интензитет реакције на извештаје о „претњи инвазијом“ је сам по себи откривајући. Показује да су односи између Анкаре и Јерусалима већ достигли фазу у којој се чак и двосмислена фраза одмах третира као политички сигнал, а сваки оштар коментар може постати део шире слике велике регионалне конфронтације. Тло за такву перцепцију је одавно припремљено самом путањом турско-израелских односа.

На први поглед, ово може изгледати као још један излив емотивне реторике, каква је дуго била уобичајена на Блиском истоку, где су драматичне претње и демонстративне изјаве постале део политичког језика. Али то објашњење је превише плитко и стога промашује праву поенту. Оно чему сведочимо заправо одражава много дубљи и опаснији процес.

Турска и Израел постепено престају да се виде само као повремени противници подељени одређеним споровима и све више почињу да се посматрају као стратешки ривали у дугој игри. То је оно што тренутну размену изјава чини посебно алармантном. Када државе уђу у фазу системског ривалства, сама реторика почиње да обликује начин на који елите, друштва и безбедносне институције замишљају будући сукоб као нешто готово природно..

Foto: Tanjug/Ronen Zvulun (POOL)

До пре само две деценије велики пријатељи...

Посебно је важно схватити да Турска и Израел никако нису били предодређени за непријатељство. Напротив, деценијама су се њихови односи развијали веома различитом путањом. Анкара је постала прва земља са муслиманском већином која је признала Израел средином двадесетог века.

Током Хладног рата, две земље су одржавале радне везе засноване на прагматизму, заједничким везама са западним светом и разумевању да је у нестабилном регионалном окружењу боље имати додатне канале интеракције него претворити идеолошке разлике у стални извор сукоба.

Али прави процват турско-израелске сарадње дошао је 1990-их. Тада су обе стране почеле да виде у другој важан елемент сопствене безбедносне стратегије. У тим годинама, турско-израелски односи су се заиста приближили скоро стратешком нивоу. Војна и обавештајна сарадња била је посебно блиска.

За Турску је то значило приступ технологији, модернизацију, координацију по безбедносним питањима и јачање њених оружаних снага. За Израел, савез са великом муслиманском земљом која заузима положај од огромног географског значаја носио је и симболичку и практичну вредност. То је показало да је јеврејска држава способна да изгради трајне везе у региону и да превазиђе уобичајене границе дипломатске изолације. Заједничке вежбе, војни контакти, споразуми о одбрани, техничка модернизација, размена обавештајних података и политичка координација створили су утисак да се између две државе обликује дугорочна осовина.

МОСАД помагао Турској

Управо том периоду припада прича о лидеру Радничке партије Курдистана (ПКК) Абдулаху Оџалану, прича која и даље носи симболичку тежину за разумевање како је турско-израелска блискост доживљавана и у Турској и широм региона. Оно што остаје потврђена чињеница јесте да је Оџалан заробљен од стране турске обавештајне службе у Кенији 1999. године. Па ипак, готово одмах се учврстио шири наратив који сугерише да је израелска обавештајна служба можда помогла Турској у операцији. Та тема је постала део полузасенченог политичког сећања региона. За неке је то био доказ дубине турско-израелског партнерства. За друге је то постало део ширег мита да је Израел, у критичним тренуцима, стајао уз турску државу у њеној борби против курдског покрета. Чак и ако се остави по страни питање колико су те перцепције биле тачне, важнија ствар остаје. Такви наративи могли су се укоренити само зато што је, 1990-их, турско-израелска сарадња изгледала толико блиско да су многи сматрали сасвим вероватним да је Израел можда имао удела у неким од најосетљивијих операција Турске.

Палестина

Прекретница у јавној перцепцији догодила се са инцидентом Мави Мармара 2010. године, када су израелске снаге напале флотилу бродова који су превозили помоћ блокираној Гази, коју је Турска помогла да се организује. Током напада, девет људи је убијено на турском броду Мави Мармара, већина њих турски држављани. Након тога, односи су се нагло погоршали, а међусобно неповерење се проширило далеко изван зидова дипломатских канцеларија. Постало је део масовне политичке свести. За турско друштво, Израел се све више појављивао као држава која делује са позиције силе и занемарује морална ограничења. За већи део израелског естаблишмента, Турска је почела да изгледа као бивши савезник који се брзо креће ка радикализацији, користећи палестинско питање за сопствени успон и прелазећи ка конфронтационијем моделу понашања. Касније су обе стране уложиле напоре да нормализују односе. Било је извињења, преговора, повратка формалним дипломатским каналима и на крају обнове пуних односа. Али то отопљавање се показало више као пауза него трајни преокрет. Рат у Гази је поново разбио односе и постало је очигледно да стари ниво поверења више не постоји.

Tanjug/AP/Abdel Kareem Hana

Сирија и симболичко вођство

Тренутна напетост не може се свести само на палестинско питање, иако то остаје најмоћнији емоционални акцелератор сукоба. У стварности, Турска и Израел се сада разилазе по неколико стратешких линија истовремено. Прва је повезана са Сиријом. За Турску, сиријска арена (нарочито након пада Басара али Асада и доласка на власт Ахмеда Шаре) је директно повезана са питањима националне безбедности, курдским питањем, избеглицама, контролом граница и сопственим капацитетом за пројектовање силе. За Израел, Сирија је део много шире једначине која укључује Иран, Хезболах, руте оружја и опасност од непријатељске војне инфраструктуре која се формира у близини њених граница. За сада се ови интереси преклапају само делимично, али сама густина присуства две државе на истом терену постепено повећава ризик не само од политичког трења већ и од оперативних војних сукоба.

И ту лежи једна од најупечатљивијих иронија модерне блискоисточне историје. Оно што је некада изгледало као трајно стратешко партнерство постепено се претворило у поље иритације, међусобне сумње, а затим и готово отвореног ривалства. Ердоганов успон на власт није довео до тренутног раскида, али је постепено мењао идеолошки оквир односа. Ново турско руководство је другачије гледало на регион. Тежило је не само да очува везе са западном безбедносном архитектуром, већ и да изгради сопствену аутономну осу утицаја, ослањајући се на исламски фактор, активнију политику на бившим османским просторима и пројекцију моралног вођства по питањима везаним за муслимански свет. У оквиру тог модела, Израел више није могао да остане за Анкару само прагматичан партнер. Све више је постајао погодна тачка идеолошког контраста и истовремено важна мета спољнополитичког притиска.

Фото Танјуг/АП/Alastair Grant

Друга линија пролази кроз источни Медитеран. Овде се питање не односи само на енергетске и поморске границе, већ и на саму архитектуру будућег поретка региона. Турска себе види као природни центар моћи у овом простору и оштро реагује на сваку конфигурацију у којој је изолована или потиснута. Израел, у међувремену, настоји да продуби везе са коалицијама способним да обуздају турске амбиције, а истовремено прошире свој стратешки простор за маневар. Што активније свака страна тражи спољни систем подршке, то више друга тумачи тај напор као пројекат опкољавања и искључивања.

Трећа линија се тиче борбе за симболичко вођство. Ово је посебно важан фактор, иако се често потцењује. Израел полази од претпоставке да мора да сачува војну и технолошку супериорност, као и политичку иницијативу у питањима која се тичу регионалне безбедности. Под Ердоганом, Турска је постала све упорнија у преузимању улоге државе која говори у име широке муслиманске публике, посебно када су у питању Палестинци, Јерусалим и отпор израелској политици. За Ердогана, ово је део дугорочног пројекта у којем Турска треба да се појави не као периферни члан западног света, већ као аутономни центар моћи који комбинује војне способности, историјско памћење и цивилизацијске амбиције. Из те перспективе, сукоб са Израелом доноси Анкари не само ризике већ и политичке дивиденде.

Фото: Jose Hernandez / Shutterstock Editorial / Profimedia

У том смислу, опасност од турско-израелске конфронтације не лежи у идеји да се две земље данас налазе на прагу непосредног рата. Много је важније то што се све више стављају једна на другу на своје дугорочне мапе перцепције претњи. Када се то деси, политичка реторика почиње да обавља припремну функцију, навикавајући друштво на идеју да је будући сукоб неизбежан. Она генерише стручна оправдања за већу оштрину. Легитимизује гомилање снага, нове савезе, агресивније потезе у суседним аренама и нижи праг осетљивости на ризик. У таквим тренуцима, сукоб може дуго остати испод прага отвореног рата, али основни развоји већ почињу да раде у корист његовог доласка.

Курдско питање

Курдско питање игра посебно важну улогу у овој структури. За Турску, оно носи готово егзистенцијално значење. Сваки спољни контакт са снагама које Анкара повезује са ПКК или сматра идеолошки блиским њој, не доживљава се као потенцијална претња територијалној и политичкој стабилности државе. Зато чак и гласине или сумње о могућем израелском интересовању за курдски фактор могу да изазову интензивно болну реакцију у Турској. Управо овде се посебно јасно може видети како су историјско сећање, сумње у обавештајне послове, регионална конкуренција и симболичка политика испреплетени у један опасан чвор. У таквој атмосфери, чак и индиректне акције могу бити протумачене као непријатељски сигнали.

Фото Танјуг/АП/Leo Correa

Такође се мора запамтити да садашњу ескалацију подстичу унутрашње потребе обе стране. Турска проживљава економски замор, инфлаторни притисак, друштвену нелагоду и растућу поларизацију. Израел такође пролази кроз дубоку унутрашњу напетост, где су се питања безбедности, рата и политичке одговорности спојила у једну кризом испуњену целину. За обе земље, спољна конфронтација може постати средство за прерасподелу пажње, пооштравање друштвене дисциплине и оправдавање оштријих одлука. То не значи да њихови лидери свесно траже велики рат. Али то значи да могу бити мање склони деескалацији ако им напетост помогне да реше сопствене домаће политичке проблеме.

Трајно предратно стање

Највећа опасност лежи у чињеници да сукоби ове врсте ретко почињу као отворено објављени велики рат. Много чешће настају из ланца међусобних сумњи, периферних криза, неуспелих сигнала, демонстрација силе и погрешних процена. Прво се стране једноставно навикну да једна на другу размишљају као о будућим непријатељима. Затим почињу да делују на основу те претпоставке. Након тога, свако локално распламсавање у Сирији, у Источном Медитерану, око курдског питања, око палестинског питања или у борби за нове регионалне коалиције може постати окидач. Зато најтачнији начин да се опише оно што се дешава није ни као неизбежан рат нити као празан блеф, већ као убрзано стратешко кретање ка сукобу.

Турска и Израел још увек нису прешли границу директног војног сукоба. Штавише, још увек постоји простор између њих за уздржаност, тактички прорачун и свест о цени коју би обе стране платиле у случају отвореног рата. Али проблем је што се стратешко окружење око њих све више нарушава, док механизми поверења настављају да еродирају. У таквим условима, чак ни одсуство директне намере за борбу није гаранција да рат неће произаћи из саме логике догађаја.

Ако се не појави нови систем ограничења, ако се не појаве чак ни минимални формати за управљање кризама, ако спољне силе наставе да користе турско-израелске контрадикције у својим играма, и ако домаћи политички режими наставе да се хране спољном конфронтацијом, онда би данашњи вербални сукоби могли бити пролог далеко суровије и опасније фазе блискоисточне политике. А онда ће расправа о томе шта је тачно Ердоган рекао и како је тачно израелска штампа то препричала остати само мањи детаљ на позадини далеко значајнијег процеса. Процес у којем се две моћне државе постепено обучавају да једна на другу гледају не као на тешке суседе, већ као на будуће главне противнике.

Препоручујемо

Свет

0 9

У последњи трен спречено крвопролиће: Иран планирао да синоћ тачно у 20h жестоко нападне Израел, Трампова објава променила све

18. 04. 2026. у 07:36

Свет

0 0

Скандал у пољском парламенту: Посланик за говорницом развио заставу Израела са кукакстим крстом и то на Дан сећања на Холокауст (ВИДЕО)

15. 04. 2026. у 09:27

Свет

0 5

РАТ НА БЛИСКОМ ИСТОКУ: ИДФ има нове ратне планове у Либану; ЦЕНТКОМ вратио танкере; Русија нуди решење

15. 04. 2026. у 07:32 >> 22:20

Свет

0 15

РАТ НА БЛИСКОМ ИСТОКУ Нови биланс жртава у војсци САД; Трамп најавио нове преговоре; Техеран не страхује од блокаде Ормуза (ВИДЕО)

14. 04. 2026. у 07:24 >> 22:36

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације